Данас је популарно мишљење да се у Совјетском Савезу производило врло мало ствари. Могуће је да је ово мишљење настало, јер су људи живели на једном месту, ишли у исте продавнице и, гледајући њихов асортиман, мислили да је тако било у целом СССР-у, али када почнете да се занимате за то, схватите да је то гледиште погрешно, рекао је власник музеја Владимир Гордејев.
„На пример, само домаћих касетофона било је неколико стотина врста, иако је пред очима многих био избор од највише десетак модела, јер је читав тај асортиман био расут на огромној територији. Због тога се овде најчешће чују две фразе: ’Ја сам имао исти такав‘ и ’Никада нисам видео овакав‘. Посетиоци их сваки пут понављају“, истакао је Гордејев.
Бесконачна колекција
„Музеј Гордејева“, како је своју иницијативу назвао Владимир, тематски апсолутно није ограничен. У њему се излаже све, од мопеда до божићних украса, од совјетских персоналних рачунара до укосница и клизаљки. И свака ствар изазива чудан осећај одушевљења, топлине и носталгије. Владимир сматра да је то због тога што се раније у производњу улагало више ручног рада, а осим тога ове ствари су из недавне ере коју још многи памте.
„Скоро сваки други посетилац враћа се и доноси неке предмете, многи се надају да ћу их ја у музеју сачувати. Имам много експоната на разне теме, на пример, само из совјетске школе могу да попуним неколико сталажа: књига, канцеларијског материјала, до дневника различитих година. Већ сада мој изложбени простор заузима двеста квадратних метара, а за пет година, сигуран сам да неће моћи да стане ни у петсто. И верујте, то ће бити занимљива изложба! Али величина просторије и недостатак полица за сада ми не дозвољавају да се проширим. Чим се појави нова полица, одмах је попуњавам. Зарадим новац и купујем још. Оквире наручујем у Москви, у Икеи, а полице и стакла ми праве овде. На жалост, финансијске могућности ми не дозвољавају да одмах купим сву потребну опрему, тако да сада у складишту стоји огромна количина ствари коју је немогуће приказати посетиоцима“, каже Гордејев.
То што одсуство тематског ограничења чини ову експозицију практично бесконачном Владимир сматра плусем, јер експонати стално могу да се обнављају и гледаоци сваких шест месеци виде нову изложбу.
Животно дело
Владимир Гордејев има четрдесет и седам година. Он је видео смену многих политичких система, али и потпуни слом људског мишљења: материјални свет почео је да се замењује виртуелним.
„Током мог живота звук је прешао са магнетофонских трака до ’облака‘. Сада више нема носача и све ове промене, од примитивног механичког записа до похрањивања на ’облаку‘ (cloud) десиле су се пред очима једне генерације“, објашњава оснивач музеја.
Према његовим речима, то се десило пребрзо. Читаво доба пројурило је за неколико деценија и оставило многе артефакте који постепено застаревају и нестају.
„Основна идеја музеја је да се те ствари сачувају у оригиналу“, истиче Гордејев.
Заједно са стварима и епохом коју симболишу, одлази и много значајних ствари, сматра он. Главна ствар коју људи губе је жива комуникација која је почињала од заједничких игара у песку, јер совјетске играчке су биле саме по себи интерактивне — појединцу није било занимљиво да се игра сам. Сада су интернет, рачунари и паметни телефони заменили многе врсте интеракције: постало је могуће да се играте сами, да се комуницира и размењују информације без изласка из куће. Човек је почео да се затвара у дигиталну чауру. А „Музеј Гордејева“ има за циљ да подсети старију генерацију, као и да исприча младим људима о недавној прошлости.
„За сада музеј ради викендом или радним данима уз претходни телефонски позив. Ја лично водим у обилазак и разговарам са посетиоцима. Музеј је за мене постао животно дело, ишао сам ка њему скоро двадесет година и коначно сам стигао. Памтим сваку ствар из колекције: где сам је узео, одакле она потиче, због чега. Укратко о мопедима могу да причам читав сат. О играчкама такође. Могу дуго да говорим о магнетофонима којих имам педесет комада, а то је само почетак колекције!“, каже Владимир.
У „Музеју Гордејева“ заиста има много занимљивих и неочекиваних експоната. Ту су и први совјетски касетофон „Десна“ из 1968. године, копија „Филипса“ и први совјетски видео-рекордери, како професионални, тако и домаћи.
У музеју се налазе занимљиви модели совјетских плејера, као што је „Дијана“, која је почела да се продаје осамдесетих година. Постоје веома ретки и експериментални модели и чак увезена техника. На пример, корејски магнетофон, који уместо задњег поклопца има још један предњи део са стубовима, касетофоном, тастерима, при чему обе стране могу да раде истовремено. А у једној од кутија је најмањи плејер на свету величине касете направљен у Јапану.
Владимир има још две страсти: сакупљање аутомобилчића и фигурица и обе ове колекције су изложене у музеју.
„Аутомобилчићима се бавим већ неколико година. Све то време су стајали код моје куће и ево, коначно сам одлучио да их покажем. Сада се појавило много кинеских модела совјетских аутомобила. Али ја немам ниједног ’кинеза‘. Ово су све совјетске играчке које имају најмање 25-30 година. Неке и више. А фигурице сакупљам одавно. То је већ савремена производња, њих производе неколико фирми у Украјини и Русији. Оне су прилично скупе. Сакупио сам много различитих фигурица познатих људи, међу којима су Хрушчов, Мистер Бин и Черчил. Сличну збирку нећете видети ни у једном музеју Витебска. Без обзира на то што су направљене сада, ја сам их изложио, јер сматрам да тако поставка изгледа живље“, објашњава Владимир.
Преправљено не значи добро
„Музеј Гордејева“ почео је са мопедима — још једне Владимирове страсти. Он их сада има неколико десетина и зато мисли да подели експозиције и изложи мопеде посебно, ван града. Ови експонати имају посебне захтеве.
„У Белорусији сматрају ако ствар је стара, она обавезно мора да се префарба, не схватајући да тиме губи вредност и постаје бескорисна. Предлагали су ми неколико мопеда са модерном фарбом, али ја их нисам узео. Јер можете да офарбате десет пута, можете да очистите до метала, а за 20 година када се појаве нове технологије, моћи ће поново да се префарба, али се оригинална боја никада неће вратити. Ње или има или нема. Постоји међународна класификација према којој је чак тридесет одсто основне боје виша категорија. Али то је за веома старе ствари које имају више од сто година. А уколико је извршена комплетна рестаурација, то је већ друга, нижа категорија. Наравно, ја немам све са фабричком бојом, али се трудим да узимам оригиналне ствари. Узимам офарбану ствар само ако не могу да је нађем, а и онда се надам да ћу једног дана наћи оригинал“, испричао је колекционар.
Владимир планира да отвори ретро фото-студио са ентеријером подељеним на деценије: тридесете, четрдесете, педесете године прошлог века, са колекцијом артефаката који одговарају изабраној епохи. Свако ће моћи да дође, узме одећу одговарајуће величине и направи фото-сесију. Али то су планови за далеку будућност.
Владимир је у Витебск дошао из Москве у највећој мери због тога да би ту отворио свој музеј. Он каже да су у Русији и Европи веома популарни овакви „музеји неполитизоване носталгије“ који причају причу о нашем детињству и младости. „Музеј Гордејева“ за сада није познат.
„Једноставно, Витебск је град који воли моду. А музеј за сада није у моди, јер се многи људи сећају ствари које ја излажем, а неки их чак имају и код куће. За сада још постоји тежња за новим: нови телефон, нова одећа, нови ауто… У међувремену, ја ћу чувати експонате и када се људи засите новинама и дођу код мене, ја ћу им показати диван музеј“, истакао је Гордејев.
