Раковић очекује да ће се са Запада наставити притисак на српску власт да реши питање Космета, као и да ће се преко медија пуштати разне информације које би, како истиче, требало да баце сенку на став СПЦ, „па чак и љагу на поједине епископе, како је било пред овај Сабор“.
„Биће таквих судара и удара и убудуће, али Српска црква је навикла на то, па ће се успешно бранити као што је до сада“, верује Раковић.
Он истовремено истиче да има људи који потцењују институције Српске православне цркве, али да то не чине на Западу.
„Овај Сабор је рецимо показао да су институције СПЦ веома стабилне. Најављивано је да ће бити туча, да ће бити кавги, да ће бити великих сукоба, можда чак и смена. Ништа се од тога није догодило“, наводи Раковић у емисији „Спутњик интервју“.
Посебне похвале архијерејима упућује јер су, каже, чули критички глас јавности против текста Устава српске православне цркве и оставили су да га разматрају касније. Указује и да су изостала спорења, те да су архијереји показали велику одговорност.
Раковић се слаже да је Сабор, иако није био историјски, имао велики знача по порукама и препорукама које је упутио.
„Чини ми се да би наше власти требало да схвате те препоруке као својеврсну обавезу. Да ли ће тако и бити, то ћемо тек да видимо“, додаје наш саговорник.
Са Сабора је, подсетимо, упућен апел властима да никада не дају сагласност на отуђење КиМ. Раковић напомиње да су поруке које се тичу КиМ могле да се чују и раније, у божићним и ускршњим посланицама, али да су први пут архијереји заједничким саопштењем после Сабора на овај начин упутили апел државним органима.
На питање да ли из поруке проистиче да је Црква за замрзнути сукоб на КиМ а да заузврат не нуди никакво решење, Раковић образлаже да у неким моментима не постоји могућност да се донесе практично решење.
„Сада је такав моменат стигао, а пошто не постоји могућност, не треба срљати у било која решења. Решење може да се нађе сутра, али то решење би било поражавајуће по српски народ, српску државу и српску цркву. Не треба журити с тим у вези. Није лако наћи решење у овој ситуацији, с обзиром на околности где Запад и даље има прилику да уцењује и притиска. Боље је не подлећи тим притисцима и добијати на времену“, оцењује Раковић, додајући да се ситуација у свету променила у последњих двадесет година и да су прилике по нас сада повољније.
Раковић не мисли ни да је став Цркве изражен на Сабору нереалан, с обзиром на то да се у јавности већ спекулише о испостављању захтева Србији са Запада путем нон-пејпер докумената. Тих неколико земаља Запада нису све земље, кратко примећује.
Раковић се осврнуо и на кадровске промене које су се догодиле на Сабору, пре свега на одлазак владике херцеговачко-захумског Григорија у западну Европу. Према речима нашег саговорника, није реч ни о каквој деградацији јер је владика отишао по својој жељи у Франкфурт, остајући у истом рангу епископске катедре.
„На неки начин, та његова намера да оде, како он каже, у ’хладни бели свет‘, јесте и жртва и ту жртву такође треба да ценимо и похвалимо, да је признамо и да потпуно одбацимо приче да се ради о смени епископа Григорија“, констатује Раковић.
Међу питањима разматраним на Сабору он издваја и прославу хиљадугодишњице Охридске архиепископије.
То је троугао Српска православна црква, православна Охридска архиепископија и Македонска православна црква и то је унутрашње питање патријаршије у Београду, која је изнедрила обе те аутономне цркве, а Бугари су се у то непотребно упетљали, али неће прећи црвену линију, каже он, поводом чињенице да је Бугарска православна црква пристала да заступа интересе Македонске цркве у расколу. По његовом мишљењу, да ће се БПЦ држати сходно канонским правилима доказује и чињеница да је одбила да учествује у прослави хиљаду година Охридске архиепископије, коју организује Македонска црква.
Раковић такође износи уверење да би се спор СПЦ и Македонске цркве одавно решио да се није упетљала македонска држава.
„Боље да се они не петљају и да се да мало времену, да видимо како може да се уђе у дијалог посебно између две македонске јерархије. Српска црква не доводи у питање самосталност Македонске цркве. Кад кажем самосталност, мислим на аутономију. Аутокефалност је тек следећа инстанца, али и аутономна црква је самостална црква“, сматра историчар.
О још два проблема истакнута на Сабору — покушаје Румунске православне цркве да се прошири на исток Србије и стварање новоцрногорског идентитета, Раковић каже да очекује да ће проблем са Румунском црквом ескалирати.
„Двадесет и пет година имамо тај проблем и он се радикализује због тога што су Румуни, од једне почетне ситуације када су имали једног противканонског свештеника у Тимочкој крајни, сада дошли тога да имају осам-девет, тако да они шире своју структуру на простору Србије источно од реке Мораве. Простор који је нападнут се налази између Дунава, Мораве, Ртња и Тимока“, објашњава наш саговорник.
Кад је реч о Црној Гори, Раковић истиче да је први пут јасно изнет став СПЦ да не може да благослови црногорску нацију.
„Две нације, ако буду постојале на једном простору, српска и црногорска, мораће да се практично ухвате у коштац једна с другом и ево то се догађа. СПЦ у ствари на овај начин жели да заштити историјску српску нацију Црној Гори, па чак и да подсети на српску државност Црне Горе, која је историјска на том простору, јер и ова садашња државност од 2006. није обновљена државност оне старе, већ је то потпуно нова, стечена државност. Те две Црне Горе једна с другом немају никакве везе“, закључује Раковић.
