Почетком двадесетих година прошлог века, након повлачења најопаснијег грипа, амерички стручњаци су процењивали ефикасност одређених метода борбе против ширења епидемије широм земље. Своје закључке нису извукли само лекари, већ и економисти и политичари. Један од учесника истраживања на састављању постпандемијске биографије, лекар Џорџ Прајс, тада је називао „шпанску грозницу“ „нашим учитељем“.
Материјали ових студија су брзо заборављени. За изненадно повлачење „шпанске грознице“ до сада није пронађено објашњење. Рад на вакцини против „шпанске грознице“ је заустављен, али су у заборав пала и документа о истраживањима о сузбијању заразе.
Тренутни догађаји у вези са ковидом 19 подсетили су на аналитички рад од пре скоро сто година. Савремени стручњаци окренули су се материјалима истраживања спроведеним у време њихових предака и, проучивши их, успели су да открију заједничке тачке по питању ефикасности мера за борбу против ширења заразне „шпанске грознице“.
Научници са Универзитета у Мичигену су 1920. године спровели упоредну анализу ширења грипа у градовима где су локалне власти инсистирале на социјалној дистанци.
Допринос сузбијању епидемије показале су такозване нефармацеутске интервенције - строга забрана окупљања чак и малих група људи, добровољна или присилна самоизолација, карантин свих сумњивих на инфекцију грипом. Што су раније уведене такве мере, то су повољније биле статистике о броју заражених и умрлих од грипа у овом граду. Приметан позитиван ефекат је добијен чак и ако су коришћене само две од ових мера.
Строге мере уведене су граду Сент Луис у врло раној фази развоја епидемије, захваљујући упорности градског комесара за здравље Старклофа. Он је забранио сва јавна окупљања и догађаји, а истовремено је био ограничен број посетилаца у продавницама. Уведено је и ношење маски.
Како би становништво схватило озбиљност ситуације он је организовао посебно Одељење за информисање, које је издавало билтене за грађане са информацијама о епидемиолошкој ситуацији и конкретним случајевима кажњавања због кршења ограничења. Захваљујући таквим мерама, у Сент Луису је у великој мери олакшан рад лекара и медицинског особља.
Филаделфија је у то време урадила супротно од Сент Луиса, локалне власти су одлучиле да не забране војну параду посвећену Закону о зајмовима слободе (америчка влада издала је посебне обвезнице како би добила потребна средства за војну кампању у Европи). Скоро 200 хиљада грађана окупило се 28. септембра 1918. године. Три дана касније, у болницама није било ниједно празно место, а недељу дана касније број оних који су се заразили повећао се на 45 хиљада.
У Сент Луису, који је тада имао око 680 хиљада становника, 700 људи је умрло након заразе, а у Сан Франциску са 1,7 милиона становника ова болест је однела 12 хиљада живота. Стопа смртности је скоро 6 пута била већа.
У Сједињеним Америчким Државама су у различитим државама, па чак и у градовима, локалне власти доносиле сопствене одлуке по овом питању. Потом су спроведене студије не само о ефикасности увођења карантина, већ и о његовом одложеном утицају на економско стање дате територије након завршетка епидемије.
Савремена истраживања економиста са Технолошког института Масачусетс су закључили да је повратак предузећа у нормалан рад био бржи у оним местима где су најбрже уведена строга санитарна и хигијенска правила, као и карантин.
Према истраживањима, карантин који су градске власти увеле 10 дана раније омогућиле су у пост-епидемијском периоду да се осигура повећање запослености у индустријским предузећима за пет процената у односу на град у коме је карантин уведен десет дана касније.
Епидемија шпанског грипа је 1918. године у просеку смањила индустријску производњу у Сједињеним Америчким Државама за 18 процената. У неким градовима је био и већи проценат, на пример у граду Литл Рок предузећа су изгубила од 40 до 70 процената прихода током месеци епидемије. Да нису уведене тако строге мере карантина, последице епидемије могле би бити много веће.
У старим документима сачувана је интересантна опаска градоначелника Сијетла, који је био оштро критикован због одлуке да затвори све ресторане и кафиће.
„Неко ће нас проклети због овога, али ми бисмо радије слушали живе људе, него да их сахрањујемо“, рекао је тада градоначелник Сијетла.
