Разарање или стварање: Шта свету нуди Запад, а шта Исток /видео/
© Sputnik / Павел Быркин
/ Пратите нас
Избор између Истока и Запада с којим је суочен свет суштински је избор између економије која ствара и економије која се богати на разарању. Зато све више земаља бира ово прво, кроз заинтересованост за чланство у организацијама чији су кључни актери Кина и Русија.
Моћ се полако али сигурно сели у Евроазију, сагласни су саговорници Спутњика, објашњавајући тиме низ енергичних иницијатива Кине која је постала место за мирење завађених, али и кинеско-руску спрегу и сарадњу захваљујући којој јачају организације попут БРИКС, ШОС и АСЕАН.
Развој се сели на Далеки исток
Свет се суштински мења и нормално је да развој глобално гледано буде смештен на Далеком истоку, јер упаво тамо већ постоји велика концентрација људи, знања, потреба, каже за Спутњик економиста и професор Махмут Бушатлија.
„Ако се озбиљније гледа деловање Кине, њена политика се ослања на економију и то је сасвим другачији приступ него амерички“, истиче Бушатлија који економским разлозима објашњава и мировне иницијативе Пекинга.
Он подсећа да је управо Кина прошле године успела да помири вековне ривале Саудијску Арабију и Иран, покушава да допринесе решењу украјинског сукоба, а недавно је Пекинг посредовао у договору 14 палестинских фракција, међу којима су Фатах и Хамас о „прекиду раскола и јачању палестинског јединства“ што је допринос стабилизацији ситуације на Блиском истоку.
Новинар кинеског радија Бранко Жујовић објашњава да Кина има огроман интерес да се ситуација на Блиском истоку учини најподношљивијом могућом јер је то неуралгична тачка на новом Путу свиле.
„Истовремено, уколико палестинска држава до краја нормализује своју позицију у међународној заједници она ће бити значајан савезник Пекинга и омогућиће продубљивање сарадње са читавим арапским светом. А то је са аспекта кинеских интереса драгоцено“, примећује Жујовић.
Ако на територији где имате одређене економске интересе имате 14 група онда, сагласан је Бушатлија, није лоше да их измирите. Притом, констатује он, Запад на Блиском истоку више нема толики утицај, Америка губи позиције.
„То се најбоље види у Саудијској Арабији, где се дошло дотле да њени званичници не одговарају ни на позиве председника Америке. Са друге стране, са Русима су договорили Опек плус, а са Кинезима да им плаћају нафту у јуанима. А кад прихватите нечију валуту отворили сте себи врата да купујете и њихову робу. Јер ако Саудијска Арабија продаје нафту за јуане с тим јуанима у Кини може да купи било шта што јој треба а што су иначе куповали од САД и Европе. Такође петродолар више не постоји“, аргументује Бушатлија.
Кина као помиритељ
Жујовић додаје да је кинеско мирење палестинских фракција симболички илустровало кинески приступ глобалној политици који је одавно присутан.
„Кинески лидер Си Ђинпинг годинама упорно понавља да је неопходно да имамо свет у ком ће свако пронаћи свој део и у ком ће се свако осећати комотно и добродошло. Уз то иде кинеска економија из које Пекинг црпи своју моћ а која се заснива на реалној производњи, на правој економији, она није ни шпекулативна ни ратна, нити протекционистичка“, образлаже новинар.
Према мишљењу Бушатлије, то је још једна потврда да Кина стоји иза оног што ради а то је - не вршимо притисак, ако смо за сарадњу бићемо за сарадњу само ако имамо заједничке интересе, а сукобе решавамо не ратовима него договорима.
Он скреће пажњу да Америка заступа сасвим други приступ јер она живи на ратној економији:
„За 248 година постојања САД они су осам-девет година били у миру, нису ратовали. Њихова читава економија је заснована на војној индустрији и то се сада види. САД су присилиле и вазале из НАТО да наоружање совјетског порекла предају Украјини да би онда од ње наручили ново јер европска економија није таква да може брзо да развије своју војну индустрију. Истовремено, највећи део помоћи који САД дају Украјијни завршава у америчким фабрикама наоружања.“
Флексибилна економија Русије и Кина
Бушатлија указује на још један важан економски моменат – да су за разлику од Запада који нема флексибилну економију, Русија и Кина показале да се добро прилагођавају ситуацији.
„Русија ратује практично са четрдесетак земаља које у Украјину шаљу своје људе и наоружање, а под санкијама је педесетак земаља и на крају има најбољу економију у Европи. Зато што се добро прилагођавају ситуацију. А до које мере је то тако треба видети и у чињеници да је на чело Министарства одбране постављен економиста (Андреј Белоусов). Зато што су кратком року развили ратну економију већу него што њима треба и оног момента кад се смири ситуација у Украјини, они већ размишљају о томе да војним сектором управља економиста који треба да пласира у свету вишак који су постигли у производњи“, предвиђа овај економиста.
Показало се да и Кина и Русија имају знања а, подсећа Жујовић, и лидери две земље Владимир Путин и Си Ђинпинг успели су да добро процене сиутацију и да не само сачувају односе између Русије и Кине већ и мир у читавој централној и источној Азији што се сада рефлектује у овим кинексим иницијативама.
„Американци су мислили да је 1979. ствар са Кином решена, а да је с Русијом завршено распадом Варшавског пакта. Међутим, показало се да то није био крај историје и да су врло брзо, нарочито после бомбардовања Југославије, Кина и Русија схватиле да треба једна другој да чувају леђа“, каже Жујовић, уз оцену да су две земеље показују да могу војно да парирају Западу.
То је, према његовим речима, утолико важније јер је јасно да је постојала замисао Запада да земље централне Азије буду поприште неког сукоба интереса Русије и Кине што су Путин и Си вешто избегли.
„Уколико овако остане и не буде непријатних изненађења можемо очекивати само даље јачање тог пријатељског савеза“, превиђа наш саговорник.
Има наде за Евопу ако...
Кад се све то узме у обзир, наводи Жујовић, питање је да ли ће већина у свету која је већ сад на руској и кинеској страни проширити на још већи број земаља које ће рећи: нама треба реалан развој, а не шпекулације где ће се зарађивати на ратовима.
На питање да ли та спознаја стиже и до Европе, имајући у виду изјаву мађарског премијера Виктора Орбана да ће у наредним деценијама „а можда и вековима“ Азија постати доминантан центар света, а да ће за институционалну основу новог светског поретка послужити БРИКС и ШОС, Жујовић истиче да све зависи од тога шта Европа жели да буде.
„Да ли Европа хоће да буде периферија која ће служити као тампон зона да се нанесе штета руским интересима, или ће почети да обнавља дух и своје културе и своје привреде? Кључне европске економије почињу да посустају. Уколико Европа жели бољитак за себе и своју децу схватиће реалност и почеће да гради мостове. А оно што Русија и Кина једино очекују од Европе јесте пружена рука, не пријатељства већ економску руку сарадње и да имају елементарно међусобно разумевање. Избори којима смо сведочили у Европи показују да има неке наде“, закључује новинар.
