https://sputnikportal.rs/20241213/zapad-u-panici-zasto-evropska-unija-ovu-bitku-ne-sme-da-izgubi-1180552141.html
Запад у паници: Зашто Европска унија ову битку — „не сме да изгуби“
Запад у паници: Зашто Европска унија ову битку — „не сме да изгуби“
Sputnik Србија
Није највећи проблем ЕУ што ову политичку битку у Грузију може да изгуби. Таква опасност реално је постојала и пре одржавања парламентарних избора, суштински... 13.12.2024, Sputnik Србија
2024-12-13T22:30+0100
2024-12-13T22:30+0100
2024-12-13T22:30+0100
свет
свет
свет – политика
грузија
европска унија (еу)
емисија „пророк“
анализе и мишљења
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/0b/11/1179598061_0:67:1280:787_1920x0_80_0_0_2c05134059f6ad318c07084a84a49165.jpg
Највећи проблем ЕУ је што она ову битку једноставно не сме да изгуби. А када се нешто не сме, онда се срља из грешке у грешку.Како се дошло од тога да „може“ до тога да „не сме“? Одговор на ово питање намеће се сам по себи, а детерминише га читав низ катастрофално лоших процена Брисела.Напослетку, на врло отворену и недвосмислену помоћ покушају организовања обојене револуције грузијске власти реаговале су суштинским суспендовањем даљих евроинтеграција. До тада, ЕУ је још и могла претити званичном Тбилисију санкцијама и разним административним забранама, можда и некаквим црним листама и сличним мерама, али од тада ствари се драстично мењају.Какве ће бити последицеНе због Грузије, већ због свих осталих држава које се налазе у процесу такозваних евроинтеграција. Па чак и због оних које су унутар ЕУ, али су све незадовољније.Дакле: какве ће последице бити по Грузију због обустављања даљег пута у ЕУ? Укратко – никакве. Највећи спољнотрговински партнери Грузије су Кина, Русија, Турска, Азербејџан и Јерменија, расту увозно-извозни аранжмани и са САД и Индијом, али не и са европским земљама (изузимајући Бугарску).Енергетска безбедност и сировинска база зависе готово у потпуности од сарадње са комшијским државама, а према томе се пројектују и даље развојне стратегије. Када је реч о иностраним инвеститорима, занимљиво је да се међу десет на првом месту налазе Холанђани, а на седмом Малтежани и то је то што се тиче чланица ЕУ.Овај податак је занимљив зато што се у инвестиције из Холандије убрајају и оне које долазе са холандских прекоморских територија, из карипских „пореских рајева“. Најчешће, то уопште нису холандске инвестиције, већ враћање у земљу „домаћег новца“ који је у једној итерацији измештен на егзотичне дестинације како би се платио што је могуће нижи порез.Слично је и са трансакцијама повезаним са Малтом. И слично је као у случајевима бројних других држава, укључујући и Србију. И у Србији, статистички посматрано, „холандске компаније“ доста инвестирају.Колика је штета?У Грузији, опет суштински, ни међу инвеститорима нема ЕУ. Практично, директна примарна штета од прекида евроинтеграција износиће пар десетина милиона евра (пише се о суми од око 25-40 милиона евра), колико Грузија „повлачи“ годишње на име циљаних донација.Но, и тај податак треба узети са резервом пошто се у приказану суму рачунају донације невладином сектору, медијима и осталим пројектима којима се јача мека моћ ЕУ у Грузији. Остаће неки људи без посла, биће мање уплата у буџет, но збирно – то неће имати апсолутно никакве директне последице по грузијску економију.Што се индиректних последица тиче, тешко је тврдити да ће их бити, јер потенцијално стратешко преоријентисање Грузије „отвара простор“ за масовнији долазак инвеститора из већ присутних на кавкаском тржишту – Кине, Русије, Турске, Индије...Ко је следећи?То што неће бити апсолутно никаквих последица по Грузију због суспендовања евроинтеграција, јако лоше је по имиџ ЕУ.Једноставно, показује се да од Брисела ништа не зависи, те да су немоћни да реагују у оваквим ситуацијама. Није уопште искључено да сличним путем као и Грузија крену још неке државе.Мека моћ ЕУ заправо почива на тези како се евроинтеграције не смеју прекидати, односно из ЕУ се не сме иступати. Без евроинтеграција и чланства у ЕУ следи свеобухватна катастрофа.Наравно, ова теза је дуго разрађивана, та разрада обилато је финансирана, а одржава се захваљујући безобалној медијској експлоатацији. Подразумева се, на медијима које финансира ЕУ, а на којима гостују НВО борци и „боркиње“ које такође финансира ЕУ.Крај меке моћиУ рату који је започела против Тбилисија, ЕУ губи своју тезу, губи сопствену меку моћ. Протоком времена могући добици за ЕУ у овом окршају смањивани су геометријском прогресијом, док су потенцијални губици постајали драматични.Тако је Брисел дошао до позиције из које се не може повући, ЕУ ову битку не сме да изгуби. Уколико изгуби ову битку данас и то постане белодано свима, изгубиће још више већ колико сутра.Где су пронашли излаз? У паралелократији, која ће се успоставити и у Грузији. И у Грузији, зато што се нешто слично покушава и на примеру Белорусије.Грузију очекују председнички избори, овога пута посредни, засновани на „електорском моделу“, са пресудном улогом парламентарне већине.Парламентарну већину контролише владајућа партија Грузијски сан. Међутим, актуелни шеф државе Саломе Зурабишвили, најжешћи поборник ЕУ у Тбилисију, већ је наговестила да њу не могу сменити посланици нелегитимног скупштинског сазива.Опозиција тврди да су избори нерегуларни, самим тим и парламентарна већина је нелегитимна, па тако нема ни мандат да изабере новог председника.ПаралелократијаКада су већ у институцијама ЕУ могли примати Светлану Тихановску као „изабраног председника Белорусије“, због чега не би сада примали Саломе Зурабишвили као „легитимног председника Грузије“?Паралелократија подразумева да се поред званично изабраних носилаца државних функција, тамо где буде од интереса ЕУ (геополитичких, стратешких или економских) симулира постојање паралелних структура. Са Тихановском то је ипак био само изузетак, и то поприлично неспретан и несретан, мада су и пре ње Американци покушали нешто слично у Венецуели са Хугом Гваидом. Ако се то сада примени и у Грузији, онда већ постаје правило које се „одомаћује“ и може се и надаље примењивати.Погледајте и:
https://sputnikportal.rs/20241212/predsednica-gruzije-namerava-da-spreci-predsednicke-izbore-u-zemlji-1180532658.html
грузија
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
свет, свет – политика, грузија, европска унија (еу), емисија „пророк“, анализе и мишљења
свет, свет – политика, грузија, европска унија (еу), емисија „пророк“, анализе и мишљења
Запад у паници: Зашто Европска унија ову битку — „не сме да изгуби“
Није највећи проблем ЕУ што ову политичку битку у Грузију може да изгуби. Таква опасност реално је постојала и пре одржавања парламентарних избора, суштински не би престављала ни први ни последњи пут да неке „ЕУ-скептичне“ снаге победе на изборима.
Највећи проблем ЕУ је што она ову битку једноставно не сме да изгуби. А када се нешто не сме, онда се срља из грешке у грешку.
Како се дошло од тога да „може“ до тога да „не сме“? Одговор на ово питање намеће се сам по себи, а детерминише га читав низ катастрофално лоших процена Брисела.
Напослетку, на врло отворену и недвосмислену помоћ покушају организовања обојене револуције грузијске власти реаговале су суштинским суспендовањем даљих евроинтеграција. До тада, ЕУ је још и могла претити званичном Тбилисију санкцијама и разним административним забранама, можда и некаквим црним листама и сличним мерама, али од тада ствари се драстично мењају.
Не због Грузије, већ због свих осталих држава које се налазе у процесу такозваних евроинтеграција. Па чак и због оних које су унутар ЕУ, али су све незадовољније.
Дакле: какве ће последице бити по Грузију због обустављања даљег пута у ЕУ? Укратко – никакве. Највећи спољнотрговински партнери Грузије су Кина, Русија, Турска, Азербејџан и Јерменија, расту увозно-извозни аранжмани и са САД и Индијом, али не и са европским земљама (изузимајући Бугарску).
Енергетска безбедност и сировинска база зависе готово у потпуности од сарадње са комшијским државама, а према томе се пројектују и даље развојне стратегије. Када је реч о иностраним инвеститорима, занимљиво је да се међу десет на првом месту налазе Холанђани, а на седмом Малтежани и то је то што се тиче чланица ЕУ.
Овај податак је занимљив зато што се у инвестиције из Холандије убрајају и оне које долазе са холандских прекоморских територија, из карипских „пореских рајева“. Најчешће, то уопште нису холандске инвестиције, већ враћање у земљу „домаћег новца“ који је у једној итерацији измештен на егзотичне дестинације како би се платио што је могуће нижи порез.
Слично је и са трансакцијама повезаним са Малтом. И слично је као у случајевима бројних других држава, укључујући и Србију. И у Србији, статистички посматрано, „холандске компаније“ доста инвестирају.
У Грузији, опет суштински, ни међу инвеститорима нема ЕУ. Практично, директна примарна штета од прекида евроинтеграција износиће пар десетина милиона евра (пише се о суми од око 25-40 милиона евра), колико Грузија „повлачи“ годишње на име циљаних донација.
Но, и тај податак треба узети са резервом пошто се у приказану суму рачунају донације невладином сектору, медијима и осталим пројектима којима се јача мека моћ ЕУ у Грузији. Остаће неки људи без посла, биће мање уплата у буџет, но збирно – то неће имати апсолутно никакве директне последице по грузијску економију.
Што се индиректних последица тиче, тешко је тврдити да ће их бити, јер потенцијално стратешко преоријентисање Грузије „отвара простор“ за масовнији долазак инвеститора из већ присутних на кавкаском тржишту – Кине, Русије, Турске, Индије...
То што неће бити апсолутно никаквих последица по Грузију због суспендовања евроинтеграција, јако лоше је по имиџ ЕУ.
Једноставно, показује се да од Брисела ништа не зависи, те да су немоћни да реагују у оваквим ситуацијама. Није уопште искључено да сличним путем као и Грузија крену још неке државе.
Мека моћ ЕУ заправо почива на тези како се евроинтеграције не смеју прекидати, односно из ЕУ се не сме иступати. Без евроинтеграција и чланства у ЕУ следи свеобухватна катастрофа.
Наравно, ова теза је дуго разрађивана, та разрада обилато је финансирана, а одржава се захваљујући безобалној медијској експлоатацији. Подразумева се, на медијима које финансира ЕУ, а на којима гостују НВО борци и „боркиње“ које такође финансира ЕУ.
У рату који је започела против Тбилисија, ЕУ губи своју тезу, губи сопствену меку моћ. Протоком времена могући добици за ЕУ у овом окршају смањивани су геометријском прогресијом, док су потенцијални губици постајали драматични.
Тако је Брисел дошао до позиције из које се не може повући, ЕУ ову битку не сме да изгуби. Уколико изгуби ову битку данас и то постане белодано свима, изгубиће још више већ колико сутра.
Где су пронашли излаз? У паралелократији, која ће се успоставити и у Грузији. И у Грузији, зато што се нешто слично покушава и на примеру Белорусије.
Грузију очекују председнички избори, овога пута посредни, засновани на „електорском моделу“, са пресудном улогом парламентарне већине.
Парламентарну већину контролише владајућа партија Грузијски сан. Међутим, актуелни шеф државе Саломе Зурабишвили, најжешћи поборник ЕУ у Тбилисију, већ је наговестила да њу не могу сменити посланици нелегитимног скупштинског сазива.
Опозиција тврди да су избори нерегуларни, самим тим и парламентарна већина је нелегитимна, па тако нема ни мандат да изабере новог председника.
Када су већ у институцијама ЕУ могли примати Светлану Тихановску као „изабраног председника Белорусије“, због чега не би сада примали Саломе Зурабишвили као „легитимног председника Грузије“?
Паралелократија подразумева да се поред званично изабраних носилаца државних функција, тамо где буде од интереса ЕУ (геополитичких, стратешких или економских) симулира постојање паралелних структура. Са Тихановском то је ипак био само изузетак, и то поприлично неспретан и несретан, мада су и пре ње Американци покушали нешто слично у Венецуели са Хугом Гваидом. Ако се то сада примени и у Грузији, онда већ постаје правило које се „одомаћује“ и може се и надаље примењивати.
