Арсениј Трофим је до сада одржао небројено много концерата у десетинама земаља широм света. Од самог почетка обуке са младим руским композитором, ученици свирају у четири руке заједно са својим професором. Након неколико часова ученици су већ спремни да наступају пред публиком и да компонују своју музику, што се у оквирима традиционалне европске школе дешава тек после неколико година напорног вежбања.
Арсениј Трофим, који је одрастао у једном од „затворених села“ у оквиру геолошких налазишта на северу Русије, веровао је да сви компонују музику онако како он то ради (у совјетско време, одређени градови и села су били „затворени" за јавност због свог стратешког значаја). Када се испоставило да то није тако, Арсениј се замислио. Почео је да размишља да ли је могуће и друге људе обучити умећу свирања и компоновања за кратак период.
Свирати на затвореном инструменту је самообмана
„Особа која жели да научи да свира одређени инструмент, мора прво да га упозна“, објашњава Арсениј Трофим.
Из тог разлога се клавир на којем Арсениј обучава своје ученике веома разликује од уобичајених инструмената. На тај начин се отвара право лице инструмента, као и прави звук.
„Свирати на затвореном клавиру или пијанину исто је као и говорити кроз маску или свирати у рукавицама“, уверен је Арсениј.
Солфеђо је квазинаука?
Према мишљењу Арсенија Трофима, савремена европска школа музике створена пре 300 година је тек школа умећа извођења. Та школа, како каже наш саговорник, не учи особу ни да компонује ни да импровизује. Арсениј признаје да је неопходно научити технику свирања, али сматра да се тиме не би требало ограничити музицирање.
„Вештачки створен солфеђо је тек тренинг меморије и слуха, али не помаже да се заиста разуме музика“, тврди Арсениј.
Наш саговорник сматра да је злочин рећи да постоје само дур и мол и упоређује ту тврдњу са, рецимо, објашњењем да постоје само радост и туга.
Током тих основних 10 часова Арсениј комбинује процес компоновања и импровизације, што помаже његовим ученицима да науче оно што је традиционална школа такорећи предала забораву. Арсениј учи полазнике свог убрзаног курса музицирања да постоје чак 22 модуса, попут дорског, фригијског, лидијског, блуз модуса. У оквирима традиционалне школе уопште се не говори о тим модусима.
Данас се музика доживљава као нешто компликовано и недоступно обичном човеку, па чак на неки начин и као нешто што је намењено елитама. Такав приступ, према мишљењу нашег саговорника, најпре форсира Римокатоличка црква.
„Није важно колико имате година када пожелите да научите да свирате клавир. Мој експеримент је показао да и жена која има само једну руку може лепо да свира, као и то да је мој најстарији ученик имао 67 година. Они су чак могли да одрже мали концерт. Схватио сам да онај ко жели, може и носом да свира, а да су све остало шаблони“, каже Арсениј Трофим.
Захваљујући традиционалној европској школи остаћемо без музичара
Према речима Арсенија Трофима, често се дешава да људи који као деца буду приморани од стране родитељ да заврше музичку школу, потом више никада не седну за клавир.
„Традиционална школа нарушава једноставност музике, без обзира на велики прогрес који је у музици учињен на крају 19. века. Захваљујући импресионистима који су открили да је музика осећај, данас практично имамо технологију музике, јер су они сваком појединачном елементу врло јасно доделили називе.“
Говорећи о својим плановима за будућност, Арсениј наводи да планира да обучава глувонему особу. Музичар сматра да ће његова интуитивна метода изучавања музике наставити да постоји и да ће постати још познатија. Један од његових ученика Глеб Андријанов предаје основе интуитивног метода својим ученицима.