Преносимо текст у целости:
Косово нас гута: као да нам се свети што смо га оставили, рукама оних који су га отели. Пуца оно мало наших веза које су нас држале за Косово, у једну од најјачих данас је пуцано, ваљда из вјеровања да ће се Косово потпуно откинути, када падне Оливерова глава. Ако је Косово срце идентитета, онда је Оливер био глава: непоколебљива, мудра и храбра. Он је био борац, већина осталих су били политичари; он је био душа, већина осталих — технократе. Косово си Ти, Оливере: велики, недосањани сан да морамо пружити отпор, да се не смијемо мирити и да никада не одустајемо.
Не памтим у свом животу да сам овако дубоко био тужан, изгледа ми да је то трајно, да неће ишчезнути никада, да је јаче од живота самог. Гледам твоју фотографију — виртуелни друже — на твом Фејсу, на њој си са сином, једним од четири, тако се шћућурио уз тебе тај мали грумен живота, тако се шћућурио уз тату, свог великог хероја, на ког је морао бити поносан до неба. Ти си био Косово: сан о великој снази која чами усамљена и заборављена од већине нас. Ти си био Косово: остављен сам од већине нас, на милост и немилост непријатељу. Ти си био Косово, а не ми, ми смо те издали. Стидим се своје земље, а то је и твоја прађедовина, Црне Горе, која је признала то што се одазива на име Косово. Данас видим: признали смо твоје убице. Издали смо те, друже: и тебе, и твоју породицу, и твоје синове. Издали смо себе. Ти си Косово: ти си за сјећање, ми смо за заборав.
Надам се да ћемо се видјети скорих дана, тако сам ти написао прошлог јула. Ти скори дани данас су се претворили у бескрај и бесконачност: нећемо се видјети, друже. А хоћемо! Видјећемо се и срешћемо се заједничком идејом, борбом да досањамо оно што си ти сањао, и овдје у мојој Црној Гори, у цијелој регији. Даћу сваки атом своје снаге за то.
Косово си ти, Оливере, а Косово не умире: оно је више од камена и земље, као што си и ти више од крви и меса.
Нека ти је лака црна земља, људино!