Са прослављеним синеастом разговарали смо управо о тој идеји, али и о мерењу времена филмском траком, биоскопу као месту ритуала, негативностима мејнстрима, „нетфликсима“ као филмској реалности данашњег времена и идеалима из дела Достојевског.
Много младих људи из света филма посећивало је Мећавник за последњих 10 година „Кустендорфа“. Да ли се и колико њих до сада приближило филмским великанима због којих су и долазили?
— То питање нас води, рецимо, у сферу воћарства. Да ли је упутно да се проба тегла која је направљена и стоји у неком шпајзу, хлади се, јер још није дошло пролеће. И кад узмеш ону кајсију која је претворена у слатко, осећаш се к‘о да лебдиш. Тако је исто и са овим филмовима. Прво, овај простор је дефинисан недостатком симптома савременог света. Овде се дође у реконструкцију једног села које нигде овакво није постојало, јер је станиште динарске куће подразумевало пет, шест кућа, а овде је практично симулиран Ефесус, град у Турској, у којем је рођена милетска филозофска школа и који је, отприлике, ове површине.
Дакле, кад се овде дође ти немаш ниједан утисак о томе да живиш у времену у којем су напућене усне и затегнута лица у фотошоповима бег од стварности и где се, заправо, фикција, по некој идеји друштва спектакла, како га је одредио један француски писац, све одвија у тој фикцији произведеној да човека одврати од његове природе и његове суштине. Овде је све обрнуто. Овде је, заправо, прво гравитационо постављена та главна пројекција, која има високу резолуцију и добар квалитет звука, што није карактеристика наших фестивала. Онда се ту стекну сви који ту треба да буду. Ту нема нико ко не треба. Односно, Мећавник никада није привлачио ни велике криминалце са златним ланцима, нити су ту биле старлете. Ту су увек долазили људи који се, некако, уклопе у концепт у којем је људска идеја већа од самог човека, а једнако важна као и људски живот.
Кажете да „време мерите филмском траком, уназад“. Кроз разговор са младим филмским ствараоцима, који у Дрвенграду разматрају идеје о будућој сарадњи, закључио сам да они данашње дигиталне техничке могућности које су им на располагању сматрају неопходним, док на Вас гледају као на филмски узор.
— То је свуда у свету, само није код нас, јер су на ФДУ учили људе да не треба да раде филмове какве радим ја. Прве две године они су имали забрану са ФДУ-а да долазе овде, онда су се волшебно окренули. Зашто то говорим? Зато што је врло важно да се светски рецепти кинематографије примењују, а не уско гледање на филм. Да ли је то америчка Б продукција, па сте имали 10 година професоре који су учили студенте да се скраћено изражавају и да верују у тај скраћени, крими, израз. Овде је то поље раширено и овде, уистину, влада закон интернационалности. Зато што је интернационалност судбина човечанства. Овде су сви дочекани са најбољом намером и управо узори, о којима говорите, заправо су данас расточени и све их је мање. Време о којем сам ја говорио је време Антонионија, Бергмана, Роселинија, Де Сике, америчких редитеља, Артура Пена… Све је то негде стало осамдесетих година. А то само говори да је тај центар светског идеализма, што је био Холивуд негде тамо до седамдесетих година, заправо доживљава своју супротност, и он постаје као негативно одређење.
Курс који заузимају млади људи који овде дођу, а они су већ изабрани по укусу који одстрањује негативност тог мејнстрима за који ја мислим, нажалост, да никада неће бити побеђен, зато што ће технолошки процес да изведе филм на потпуно други колосек. Филм ће све мање да буде средство које обједињује људе у катарзичним моментима на великом екрану. Гледајући филм заједно — филм постаје стварно већи од живота, како је тврђено у Холивуду. А данас је све мањи и мањи, јер су то простори у којима се једу хамбургери, телефонира, праве селфији и гласно прича. Али филм ће да се, управо захваљујући снази тих младих људи, избори кроз тражење алтернативних путева и већ постојећих комуникација које иду од мобилних телефона, до тих ’нетфликса‘ и чуда, који су већ нанели штету филму. Али теба бити оптимиста и треба веровати да управо ти млади људи, не само ови који дођу овде, него они који су заражени том врстом филма, да ће они, заправо, да пренесу нас и направе неки догађај којим ће да изведу неку тиху револуцију и упуте нас на стварну људску драму и на то што вреди у људском животу и што је транспоновано филмском траком.
А могу ли ти „нетфликси“ и сличне ствари макар делом да послуже као оружје за остварење тога?
— Тешко, зато што „Нетфликс“ затвара простор. „Нетфликс“, прво, тржишно делује. Он за седам долара човеку дâ да види колико год може филмова да види у месец дана. А један ритуални излазак у биоскоп који може да се претвори у љубавну причу, који може да буде и тренутак скривања од неког рата који долази, или било шта друго, он ће имати све мање шансе. Али не треба бити песимиста. Углавом, то ће се исецкати на милион нових виђења филма у којем ће, опет, своје место имати, веће него што сад има, филм који је паметан, а није глуп.
Прошле године сте најавили свој нови филм, који ћете снимати у Кини. Докле сте стигли са тим?
— Ја пишем роман, кинески роман, који је садржан из идеала литературе Фјодора Михајловича Достојевског. Дакле, ја стварам лик од кнеза Мишкина и Раскољникова. То ће бити један човек, у овом случају. Морална дилема коју он треба да разреши је, такође, дилема Достојевског. Реч је о једном човеку чија ћерка расте, а он упада у невоље тог раног капитализма. Односно, у транзицији у којој се налази Кина, у том силном обрту који производи људске драме, где у једном тренутку тај човек бива изложен питању, кад више не може да враћа зеленашу лову, он га упути на његову ћерку и предложи му да његова ћерка буде, заправо, враћање дуга том богатом човеку.
Извор: Б 92