Ова уважена и не баш увијек углађена господа су се забринула посебно због Србије. Замјерају јој због „културних веза, пропаганде, енергетике и односа у одбрамбеној сфери који се шире…“. За разлику од Црне Горе, која је, опет, похваљена због бескрајне и по себе штетне послушности овим центрима моћи.
Разумије се да је ова прича изазвала забринутост код нашег свијета. Код оних обичних људи који желе да (коначно) почну да живе и стварају у миру. Многи су се запитали да ли су то наши давнашњи пријатељи опет одлучили да нас „усреће“, макар и против наше воље и свих досадашњих искустава?
Истовремено, нико није удостојен аргументима који би поткријепили тврдњу о штетности руског утицаја на овом или неком другом простору. Како таквих доказа нема, о њима се не може ни расправљати. „Малигни“ утицај Русије стога остаје у сфери вјеровања на ријеч. На другој страни постоји „доброћудни“ англо-амерички утицај, који се, сам по себи, толико подразумијева да га не треба ни истицати нити доказивати. Али, са економске тачке гледишта, у њега би се могло повјеровати, тек ако би се заборавиле неке његове досадашње историјске епизоде.
Откада је чувени двојац — Роналд Реган и Маргарет Тачер, ондашњи амерички предсједник и британска премијерка, промовисао и свијету наметнуо економски модел либералног капитализма, у свјетској економији су се ствари кретале у правцу од лошег ка горем. Амерички долар, као свјетска резервна валута, напустио је златни стандард (1971. године), а нестанак своје стварне вриједности почео је да подупире чудовишном војном моћи Америке.
У Чилеу је демократски изабрани предсједник, социјалиста Салвадор Аљенде, убијен у предсједничкој палати (11. септембра 1973. године), а на његово мјесто је, уз пресудну америчку улогу, доведен диктатор генерал Аугусто Пиноче. Аљендеов гријех је био у плану да национализује чилеанске руднике бакра, тада под контролом америчке компаније. Чилеу је, умјесто тога, наметнут програм економских реформи (под називом „цигла“) који су и ондашњи, најконзервативнији економски часописи тог времена, попут „Економиста“, назвали „оргијом самосакаћења“. У наредним годинама исте економске мјере су биле наметане десетинама других латиноамеричких земаља. Увијек са истим катастрофалним резултатима. И увијек под истим, крајње недемократским условима. У економској литератрури се ово назива „вријеме у којем су људи морали ићи у затвор, да би цијене биле слободне“.
Годинама касније, крајем 1994. године, у Мексику је избила финансијска криза која је снажно погодила и Аргентину и Бразил. Америчко министарство финансија је имало пресудну улогу и у стварању и у „разријешењу“ дотад невиђене финансијске ујдурме. Кажу да је, тада у Мексику, најчешће могао да се чује вапај Богу који је предалеко и Америци која је преблизу.
Почетком деведесетих година прошлог вијека све државе Источне Азије су показивале задивљујући и стални привредни раст, укључујући и њихов унутрашњи преображај набоље. Збирно су називане „азијски тигрови“. Али, на Уругвајској рунди преговора, ММФ и Свјетска трговинска организација приморали су их да се придруже „општим правилима“ и либерализују своја финансијска тржишта, као и да смање дотадашњу улогу државе у економији. Услиједио је слом и серија банкрота, чиме је тигар био укроћен и враћен у послушно стадо.
Источноазијска криза се, крајем 1998. године, пренијела и на Руску Федерацију. Године које су услиједиле представљају тужно вријеме руске историје, а економисти га описују као „пљачку стољећа“. Под паролом демократије и слободе разорена је дотадашња привреда и држава доведена до ивице пропасти. Русија је почела да се уздиже, тек онда када је напустила савјете и диктате економских стручњака са Запада. Џозеф Штиглиц, познати амерички економиста, описао је улогу своје државе у поглављу под насловом „Ко је изгубио Русију?“, признајући да је толика америчка безобзирност морала изазвати непријатељску реакцију не само Русије, него и свих осталих погођених земаља.
У англо-америчку економску доброћудност могу, дакле, да повјерују само они који су склони забораву. Или су плаћени да буди заборавни.