После изјаве председника Србије Александра Вучића да нам улазак у ЕУ неће дозволити без јасно решеног питања граница намеће се питање да ли и како можемо да избегнемо ту замку.
Новинар, дугогодишњи дописник Танјуга из Лондона Синиша Љепојевић објашњава да се генерално каже да ниједна земља не може ући у европску интеграцију без решених кључних питања, међу којима је и територија, али да у реалности није тако.
— ЕУ је примила неколико земаља које немају решена гранична питања, као што су Словенија и Хрватска, а примила је и Кипар, који није ни права земља. То је, генерално, један од принципа ЕУ који у реалности ништа не значи, али се може користити за уцењивање земаља које желе да постану њене чланице.
У ком смеру онда треба да иде наша државна политика?
— С једне стране, ако желите да припадате једној организацији, онда морате да прихватите услове које Европска унија поставља. С друге стране, једна земља не сме себи да дозволи да уђе у клуб на понижен начин, јер ће увек бити жртва тог чланства, а не неко ко профитира. Србија би требало да постави минимум испод ког она не жели и не може да иде, и то треба јасно рећи Бриселу и ЕУ. Проблем је што Србија нема тај минимум. Друга ствар су изјаве за домаћу јавност, али у контактима са Бриселом ми још немамо јасно дефинисан минимум државног интереса и по цену да не будемо чланови Уније. Наша јавност не зна ко преговора о поглављима, шта преговара и које су им инструкције. Већина наших преговарача су плаћени лобисти Брисела.
Да ли ће актуелна власт расписати референдум, с обзиром на то да се Косово полако враћа у врх приоритета и грађана Србије, али и Цркве?
— Референдум је компликован механизам коме се прибегава када демократски изабране власти немају капацитет да реше неки проблем. Он је згодан за кључна, велика национална питања, али за мале земље са 2-3 милиона становника. Сигуран сам да неће бити референдума када је реч о Косову, али када би било референдума, пре тога, демократски изабране власти у Србији требало би да јасно кажу шта је њихов став.
Да ли очекујете референдум о Европској унији?
— Ако би био референдум, вероватно би прво био о Косову, зато што ЕУ поставља услов било каквог озбиљног разговора о приступу да се наводно реши проблем Косова. Било је неколико земаља које су имале референдум о приступу Унији, али ти референдуми су имали врло малу излазност. Референдуми могу бити озбиљан проблем легитимитета неке одлуке. Ако је озбиљна власт изабрана на изборима, она би требало да има капацитет да решава проблеме у име грађана, а не да се крије иза референдума.
Одлука референдума и не мора да се поштује…
— Зависи од закона.
У Великој Британији се одлука мора поштовати.
— Зато што је референдум о изласку из ЕУ одржан на темељу закона у Парламенту. Референдум је саветодаван, али ниједна власт није спремна да ризикује да иде против резултата. Без обзира на то да ли је он био на основу закона у Скупштини или је био на основу права грађана, он је врло јак инструмент.
Да ли, ако причамо о подели Косова и прекрајању граница на Балкану, можемо да избегнемо и Републику Српску?
— Ако дође до прекрајања граница, тај принцип ће вероватно бити на етничкој основи. Мислим да прекрајање граница није реално, јер отвара и нека друга питања. Када се распала бивша Југославија, један од аргумената подршке распаду на Западу био је да се не мењају спољне границе Југославије. Сада би евентуалном променом граница дошло до страшних ломова. Уочи распада Југославије, министар спољних послова Холандије Ван ден Брук је предложио, да би се избегао већи рат, да се по етничким линијама направе нове границе унутар Југославије. То тада уопште није узето у обзир.
Да ли би могло да дође до нечега таквог без подизања оружја на Балкану?
— Нисам сигуран да је на простору бивше Југославије било ко вољан за рат, чак ни на Космету. Тензије су знатно пале унутар Косова. Срби који су остали тамо да живе упаковали су се у заједницу коју тешко можете нарушите, а важно је и што велики број Албанаца одлази са Косова. Влада у Приштини је далеко од реалности. Изјаве за медије и оно што причају немају никакве везе са животом на Косову. Стране војске ни у БиХ ни на Косову нема довољно да би се ратовало.
Талас оптужби за убиство Оливера Ивановића је стигао и до Москве. Да ли вас је то можда изненадило?
— Није. Такав је политички амбијент на Западу. Најинтересантније је да Запад оптужује Москву на основу извора у Србији. То су све манипулације, трикови да се створи конфузија у јавности, јер је убиство Оливера Ивановића изузетно озбиљан догађај. Оно је, пре свега, порука. Мислим да иза његовог убиства не стоје ни Албанци ни Срби. Сам извршилац је вероватно локални човек, али налогодавац је неко други. Ивановићево убиство има симболику — порука је да било каква опција опстанка Србије на Косову, али истовремено сарадње са Албанцима не долази у обзир. На сцени је одржавање напетости и једног нивоа кризе. Запад никад не решава проблеме, он их држи нерешеним. Само криза и нерешен проблем дају Западу могућност да буде присутан у том делу Европе. Америка има још један додатни разлог, а у питању је наводна база. „Бондстил“ је, заправо, једини преостали амерички тајни затвор у свету и било каква промена у клими косовске позиције доводи ту такозвану базу у питање. Убиство Оливера Ивановића сведочи о нервози Запада. Немају могућности да одржавају оно што је било досад и онда прибегавају врло грубим методама да би уплашили и власт и људе који тамо живе. Сачекаћемо још да видимо последице тих порука, али, наравно, убиство никад неће бити расветљено.
Србија је захтевала да се укључи у истрагу убиства Оливера Ивановића, подржала нас је и Русија, али је предлог одбијен. Хоће ли се пронаћи починилац злочина?
— Ако је судити према сличним ситуацијама последњих 50 година, тешко да ће то бити расветљено. Починилац неће бити пронађен, без обзира на камере по граду. Под изговором сарадње са Хашким трибуналом, западне службе безбедности направиле су такву мрежу у Србији да тај човек који је убио Ивановића вероватно још тамо седи и пије кафу. Суштина је ко га је платио.
Грчки и македонски премијери су се договорили да македонски аеродром више не носи назив „Александар Македонски“ као и да ће се ауто-пут у Македонији звати „Ауто-пут пријатељства“. Да ли вас охрабрују овакве изјаве?
— Не, зато што то води ка хаосу. Запад на Балкану има неколико марионетских режима, а ниједан није као тренутно у Македонији. То на крају може да доведе до озбиљних проблема и у Македонији и у Грчкој. Грчка је комплетно фрустрирана земља због распада социјалног ткива, али би Македонија могла да буде кап која је прелила чашу у Грчкој. У Солуну су биле велике демонстрације, буди се национални осећај као изговор, што досад није био случај. Они су у једној шизофреној ситуацији. Воле Европу и евро, а буне се против диктата Европе. Северни део Грчке је вештачки део. У Солуну живе Грци протерани из Турске, јер су Турци после Првог светског рата протерали све Грке, а онда су Грци протерали све Турке из северне Грчке. Дошло је до размене становништва. Апсурдно је да се они боре за Македонију, али је то нешто за шта могу да се ухвате. Македонци имају проблем етничке припадности, националног осећаја, али су врло осетљиви и на тај вештачки национални идентитет као што је македонски.
Где су те границе њиховог повлачења и уступака које ће учинити према Грчкој?
— Када је реч о актуелној влади, нема граница. Заев све дугује Западу. Изгубио је изборе, али су Албанци променили политику и пружили му прилику да влада. Једину границу може да постави грчка влада и да, у страху од сопственог становништва, постави мало другачије критеријуме.
Грчки недељник објавио је мапу по којој је Македонија подељена на четири дела између Србије, Бугарске, Албаније и Грчке.
— Та мапа је с краја 19. века, када је Аустроугарска кренула у освајање Јадранске обале, где је Албанија. Требало би да се деси нека велика катаклизма да би се Македонија поделила. Најгоре је што ће оваква ситуација без решења трајати, али шта би ЕУ или НАТО радили у Македонији без те кризе?
Ангела Меркел, иако нема владу у својој земљи, позвала је у Давосу све чланице да спроводе „једним гласом, једну политику“ на међународној сцени. Коме се она заправо обраћа?
— То је њен став од раније који није непознат, али начин на који је то говорила у Давосу је више личио на вапај једног брода који тоне. То је процес који је у току. То што се распад ЕУ крије по новинама, нема везе.
Да ли се крије и од Србије?
— У нашим новинама се тешко може о томе прочитати. Француски председник Макрон је рекао да ко хоће да иде у интеграцију — хоће, ко неће — неће, што је потпуно супротно од онога што је рекла Меркелова, која апелује на јединство. То је хаотична ситуација. Сам Давос је већ већ неколико година скуп губитника и глобалиста. То је причаоница где се признаје да су поражени. ММФ је у Давосу признао да је тај модел пропао због велике социјалне неједнакости, а с друге стране нема решења. Давос организује један човек који је био шампион глобализма и тамо не можете ништа чути као ни на оном „Бизнис форуму“ на Копаонику. Давос је сведочанство да је тај неолиберални, глобалистички модел дефинитивно поражен, али да нема идеја како из тога изаћи.