Када сам пре неколико година разговарала са једном врло познатом руском списатељицом, а било је то пред руске председничке изборе, рекла ми је да ће њен кандидат бити човек који уопште нема руско држављанство. На моју примедбу да он, по закону, не може да се кандидује, одговорила је, отприлике, овако:
„Знам, наравно, али нама треба да он покуша и да га они (власт) одбију. Онда ће о томе писати сви светски медији, сви ће схватити колики је Путин диктатор“.
Гледам ових дана ТВ прилоге и текстове поводом „хапшења“ Наваљног. Нема медија коме то није једна од главних спољнополитичких тема. Рекао би човек да је реч о противкандидату који би победио Путина, али не може јер га „диктаторска власт“ сваки час — хапси. А он, јунак, изведе на московске улице, на недозвољени митинг, неколико хиљада људи. Да, није грешка — неколико хиљада у Москви, која има званично више од 14 милиона становника, а незванично још неколико. Е, да су они видели како у двомилионском Београду шетају милиони — знали би шта је право незадовољство и како изгледа протест.
И, да се разумемо — Наваљни уопште није ухапшен. Ни он, ни оних 200 или 300 (зависи ко броји) људи по целој Русији. Они су приведени, саслушани и послати кућама.
Али, Наваљни је обавио свој задатак — окупио гомилу људи, намерно на недозвољеном месту, да би били растерани, објавио то на сва звона да би сниматељи свих медија били спремни и — посао је обављен. Снимљено је како и њега и неке његове саборце уводе у полицијска кола, и свет је добио још један доказ о „Путиновој диктатури“. А то је и требало урадити. Истини за вољу, нико се није запитао шта би било да је неко то исто (да организује недозвољени митинг) урадио у Њујорку, Бриселу, Лондону, Паризу… И не мора, тога смо се већ нагледали — полицијска кола, палице, гумени меци, а често и водени шмркови. А диктатора тамо, кажу, нема.
Али ко је, заправо, Наваљни?
Човек, који је пре него што је основао свој сајт за борбу против корупције већ био познат по скандалу, када је као саветник Никите Белиха, некада опозиционара а тада губернатора, присвојио државни новац. Било је и неких „муљања“ са козметичком кућом „Ив Роше“, али се о томе мање говори. Осуђен је на пет година условно, жалио се суду у Стразбуру, који је оценио да су током суђења у Русији направљени процедурални пропусти, али главни елемент тужбе, да је процес био политички, није прихватио.
Осуђени на условну казну, према руском закону, немају право да се кандидују за политичке функције. Али, зар је то важно, кад је Путинова власт диктаторска!
Имао је Наваљни и светле тренутке. Један је од првих који је основао сајт са доказима о корупцији. Не једном се догађало да податке са његовог сајта искористи и полиција и предузме одређене кораке. Прича се и да му је нуђено да ради у државним структурама и бави се управо тиме. Али, то није реализовано.
А о диктатору још неколико речи.
Када је Наваљни, управо због поменутих прекршаја, био у кућном притвору, он је организовао протестне скупове и присуствовао им — због чега је кућни претвор могао лако бити претворен у прави затвор. То је он, вероватно, и очекивао. Али му није пошло за руком. Остављена му је могућност да и даље „дестабилизује“ диктаторску власт, која се очигледно, баш и не потреса.
И да се вратимо на почетак — да ли је Наваљни најјачи Путинов опонент на предстојећим изборима? Можда и јесте, али је његова снага минорна. А његови многи изборни штабови су већ почели да се затварају — кажу да не желе више да забављају америчку публику.