„Хтео сам да направим руски кутак јер сам схватио да се заборавља оно што се дешавало у Белој Цркви“, прича Кастељанов (80), грађевински инжењер у пензији, чији је отац с белогардејском војском превалио дуг пут од Владикавказа до ове банатске варошице.
Причу о делићу руског света, који су струје Октобарске револуције насукале у Белој Цркви, почиње на гробљу где почива, како прецизира, око 650 Руса, од кнегиња и државних саветника, до сенатора и 19 генерала, овенчаних ратном славом.
Данас гробље често обилазе Руси из разних крајева света у потрази за својим прецима, а у „Кадетској меморијалној соби“ Кастељанова у Партизанској улици покушавају да на пожутелим фотографијама пронађу лик својих дека и бака. Јер у Белу Цркву се двадесетих година прошлог века доселило око 2.500 „белих Руса“ који су овде имали свој Кадетски корпус, школу за кадете, али и Женски маријински донски институт и Цркву. Овде се од 1920. до 1924. налазила Николајевска коњичка школа, а од 1920. до 1929. Кримски кадетски корпус, који је, када су му се прикључили припадници и других корпуса, постао Први руски кадетски корпус великог кнеза Константина Константиновича.
Тај корпус је постојао све до 26. септембра 1944. године, када је дефинитивно расформиран. Након тога су се, наводи Кастељанов, његови преостали припадници расејали по свету, а касније се састајали само на конгресима који су одржавани широм света, од Каракаса и Сан Франциска до Париза. Последњи и, како је речено, завршни такав скуп одржан је 2010. у Белој Цркви, присећа се наш домаћин показујући сада већ колор фотографије бивших кадета. Одржан је у свечаној сали зграде из времена Марије Терезије у којој се некад налазила Кадетска школа. Тај комплекс је данас у власништву Војске Србије будући да је након Другог светског рата, па доскора коришћен као касарна. Мање среће имала је зграда с погледом на градски парк, у којој се налазио Женски институт, која напуштена и поломљених прозора чека новог власника и неке боље дане.
Помирење „белих“ и „црвених“
Кастељанов нас води и до руске Цркве Светог Јована Богослова, чији је иконостас, како нам објашњава, осликао деда његове супруге Валентине, Иван Павлович Трофимов, који је кадетима предавао ликовно. У Цркви су и бројне иконе које су са собом донели руски емигранти. Једну од њих тражио је град Омск поводом обележавања 300. годишњице, али овдашњи владика није дао благослов за њено враћање.
А тик уз Цркву, која је данас у надлежности Српске православне цркве, стоји споменик црвеноармејцима палим за ослобођење Беле Цркве. „Црвени“ и „бели“ тако су се помирили и у овом српском градићу. Сваког 9. маја, каже Кастељанов, на споменик полажу венце представници Амбасаде Русије у Србији. Обилазе, како наглашава, и један други споменик у данашњој индустријској зони, на месту где су локални партизани стрељали групу овдашњих Руса.
„Нису то учинили црвеноармејци. Они су ослободили Белу Цркву 1. октобра и наставили ка Београду, него ови домаћи“, истиче Кастељанов, додајући да се имена неких стрељаних знају, а неки су остали безимени.
Очев „кинжал“ и дедин путнички штап
Породица Кастељанова је имала среће. Додуше, мајка је, прича Кастељанов, све очеве ствари које би могле да указују на везу с кадетима, укључујући униформу и Георгијевски крст, који је отац заслужио у борбама на Криму, уништила. У социјалистичкој Југославији живели су од Цриквенице и Бјеловара до Загреба, где је Владимир Николајевич започео студије, и Београда где их је завршио. Супругу Валентину, чија је мајка предавала француски у женском интернату, упознао је случајно у Белој Цркви на сахрани једног сународника и тако је ту и остао. Валентина је предавала руски у гимназији, а он радио у локалној грађевинској фирми „Стандард бетон“ где је зарадио и пензију. Ћерка Татјана архитекта удата је за Србина, а син Николај је инжењер информатике који се у Канади, где ради, оженио Колумбијком.
Док Валентина показује слике унука, Владимир Николајевич пребире по документима из руских архива. У једном од њих стоји да је официр Кастељанов, његов чукундеда, учествовао у Бородинској бици. Као куриозитет приказује и штап који је са собом носио деда његове супруге, урезујући сва места кроз која је пролазио, од Полтаве 1919, преко Владикавказа, Севастопоља, па до Беле Цркве. Како додаје, тај штап је био посебно интересантан многим руским телевизијама и новинарима који су овде долазили да снимају прилоге, документарне филмове или да пишу о белим Русима. А захваљујући једном од текстова Кастељанов је нашао рођаке у Русији.
Претходно је деценијама то безуспешно покушавао преко званичних и незваничних канала, али, како прича, кад је у часопису „Кадетско братство“ објављена прича о овдашњој руској Цркви позвао га је новинар и питао сме ли да дâ његов телефон жени која се јавила редакцији.
Било је то 2012. године, а испоставило се да је та жена ћерка сестре његовог оца.
„Живи у Тверу где се удала и од тада је и она са сином долазила у Белу Цркву, а и ми смо ишли код ње у госте“, присећа се Кастељанов.
Најдражи експонат му је ипак бодеж, на руском „кинжал“, који је његов отац донео из Владикавказа. Ту испод заставе царске Русије и портрета цара Николаја Другог и српског краља Александра су и карте које показују правце евакуације кадетских корпуса, акварели места кроз која су пролазили, фотографије, уџбеници из којих су учили. На зиду и аманет који је велики кнез Николај Николајевич са самртног одра 1928. године оставио руским сународницима у којем између осталог поручује:
„Молим Господа да нашу отаџбину видимо слободну и у њој тријумф мира, љубави и реда.“