Неће се Алфред Нобел разнети динамитом јер подаци Фонда за хуманитарно право не иду у рај већ у Хаг, али чланови комитета престижне светске награде која носи његово име морали би да се подсете да је то признање за посебне заслуге на пољима спајања народа, разоружања или смањења светских или регионалних војних потенцијала, политичког и другог образовања, као и одржавања мировних конференција.
Норме које су појели скакавци
Ситуација је алармантна јер вест да су председавајући Хелсиншке комисије Конгреса сенатор Роџер Викер и највише рангирани демократски члан Одбора за спољнополитичке односе Представничког дома конгресмен Елиот Енгел номиновали Наташу Кандић и Фонд за хуманитарно право за Нобелову награду за мир за 2018, не говори о дотичној госпођи већ представља наставак тренда ругања вредностима које је доказало време, а прихватио читав свет.
Циљ је уверити Комитет и светску јавност у оправданост номинације, а не понудити на тацни разлоге зашто та номинација не треба да буде прихваћена, пошто се ставови изнети у потпори кандидатуре директно косе са оним што би требало да представља Нобелова награда.
Због тога је образложење номинације — у коме се наводи да је „детаљна документација ФХП о ратним злочинима на Западном Балкану постала кључна за извршење правде, како у Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију, тако и у националним судовима за ратне злочине у земљама региона“ — аутодеструктивно и представља пуцањ предлагача самима себи у колена.
Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, или од милоште Хаг, само је на папиру требало да осуди злочинце, спречи даље злочине и донесе правду жртвама тих злочина, али је суштински од самог старта био мртворођенче које је само још више распламсало националне страсти, пробудило етничке сукобе и ватру ионако ужареног Балкана додатно потпаљивало.
Дакле, ако је главни разлог да неко добије Нобела то што је његов и рад његове организације био кључан за рад Хага, а тај Хаг кључан за нове немире, разарања и сукобе, онда пред собом имамо необорив доказ да лош хумор влада светом.
Фитиљ је, нажалост, догорео и то што Путин, Трамп и у последње време Си Ђинпинг представљају лидере свесне да је одржавање светског мира једино могуће уз истовремено одржавање равнотеже моћи и да представља драгоцен, потребан али недовољан услов очувања цивилизације у најбуквалнијем смислу те речи.
Наиме, изузев тог спољног омотача који омогућава баланс, спречава расипање и држи прсте даље од нуклеарних упаљача све оно испод прети да се самоуништи и сатруне испуштајући неподношљив смрад, јер црв аутодеструкције једе светску вертикалу.
Непрекидни терор трулих јабука
Кичму земаљске популације чине међусобно увезани системи вредности, етичке норме и јасно разликовање квалитета од баналности, али од свега тога прети да остане само љуштура као код дрвета које је после низа година појео жижак, иако споља и даље има и облик и димензије здравог стабла.
Структуре те светске дубоке државе су оболеле од неукуса, оперисане од осећаја правде и осакаћене да спознају све иоле нормално, па своју искривљену слику реалности представљају као светско опште добро качећи се за вредности попут Нобелове награде. Задње време је дошло.
Авансно додељивање награде Бараку Обами се могло тумачити као инцидент, кад су то исто прошле године хтели да учине Петру Порошенку је наговестило да скандал прети да постане правило, а пошто су овогодишње номинације тек почеле, не треба да чуди ако осим поменуте госпође чујемо и давно помињано а никад заборављено име Вилијема Вокера, или име нове западнобалканске наде у лику и делу премијера једне републике која треба да промени име како би НАТО променио регион.
Нобеле, требало је да измислиш протезу за мозак, динамита има на све стране.