„Политика“, у тексту под насловом „Кад на Балкану одјекне пуцањ, то није случајно“, наводи да је Хајперц био је саветник у немачком Министарству одбране и Инвестиционој банци у Луксембургу, потом заменик шефа администрације министра финансија Волфганга Шојблеа и лични саветник Жан-Клода Јункера.
То што је, у књизи „Макијато дипломатија“, са поднасловом „Косово — мртви угао Европе“, написао да су такви људи направили од Косова свој плен, уз описе бескорисних представника развојне помоћи и војника НАТО-а које исмева албанска мафија, за њега не значи да заступа српску страну.
„Косово је за Србију дефинитивно изгубљено. Ситуацију у Србији можемо упоредити са ситуацијом у Немачкој 1960-их и 1970-их година, када је нама Немцима постало јасно да смо изгубили источне територије, односно Источну Немачку. То је био изузетно дуг и болан процес, али и изузетно важан, како бисмо након тога, остављајући бол за собом, могли да идемо у будућност“, каже Хајперц.
Он сматра је сарадња Немачке и Русије, односно „источна политика“, резултат савладавања бола од губитка источних територија.
„Вили Брант је тада рекао: ’Нећемо одустати од онога за шта знамо да је одавно изгубљено‘. Губитак је реалност. Морамо да постанемо свесни тог губитка“, рекао је Хајперц.
Шта су Американци желели да постигну?
Како наводи „Политика“, он је у књизи описивао свој сусрет у једном бару са Рамушом Харадинајем, кога су Американци после рањавања сместили у базу Бондстил, јер им је био потребан да би контролисао Хашима Тачија. Хајперц, како се додаје, није штедео придеве да истакне дубоки презир према двојици вођа ОВК, пресвучених у европске политичаре.
„Они су били наши савезници када смо се борили против Милошевића. Србија је била противник, а ОВК стратешки партнер. Сада је Србија наш партнер и може се заузети критичка позиција у односу на ОВК“, рекао је он и додао да „у државним пословима нема морала“.
Хајперц пише и да су на Косову Американци апсолутни господари и да се, као Европљанин, никада није осећао тако немоћним — имао је утисак да је „Ујка Сем“ читао не само имејлове Срба и Албанаца, већ и припадника европске мисије.
„У таквом подручју дешава се да видите и духове. Човек се понекад упита шта је реалност, а шта не“, каже он.
Упитан да ли су Американци заправо желели такву државу какву је описао у књизи, он каже да се и сам то исто пита.
„Шта су Американци желели да постигну? Најједноставнији аргумент је да смо и ми и Американци желели да на најкраћи и најбољи начин доведемо до стабилности на Косову. У том контексту, успели смо“, тврди Хајперц.
Корупцијом до стабилности
На питање зар није контрадикторно да се масовном корупцијом и криминалом дође до стабилне ситуације, он каже:
„Ако говоримо о конкретној стратегији, то је део пакета. Питање је који су нам интереси. То је стабилност. Схватам када се на то гледа на циничан начин“.
На опаску да је Запад могао да игра на Ибрахима Ругову, односно, да се желело мирно решење, Албанци би добили широку аутономију и велики утицај у свакој српској влади, Хајперц каже да дели мишљење да је могао да се одабере умеренији актер у оквиру велике и јаке аутономије.
„За мене би најбоље решење за Косово било по узору на Северни Тирол. Али ја не знам да ли је то било реално у том моменту. Заиста не знам зашто то није била опција“, каже Хајперц.