Правило новинарства каже да са сваке конференције за медије треба да се донесе нова вест. Уколико на конференцији нове вести нема, она се не пушта у јавност. Исто гласи правило односа са јавношћу — конференција за медије се организује само уколико има да се саопшти нешто ново.
А шта је ново саопштио Сулејман Угљанин, председник Бошњачког националног већа (БНВ) и лидер Странке демократске акције Санџака (СДА Санџака) и бивши министар српске владе?
Да је присвојни придев изведен од именице „Србија“ увредљив за Бошњаке, већ смо чули од Февзије Мурића, председника Странке за Санџак. Угљанин је, за разлику од свог колеге Мурића, који је председник филијале пропале Странке за БиХ Хариса Силајџића, председник филијале СДА Бакира Изетбеговића и у својим изјавама мора да оде корак даље.
Мора да буде екстремнији и да утврди како је српска држава чинила геноцид над Бошњацима који живе у Санџаку и то је новост која се могла чути из његових уста. Угљанин би за Санџак такође радо испословао и статус покрајине, а намера му је да за то искористи преговоре Србије за приступање ЕУ.
У својој намери да оде више и даље како би претекао своје политичке конкуренте и освојио позицију неприкосновеног политичког лидера у Санџаку, што му је намера од када је почео да се бави политиком, Угљанин иде толико далеко да изазива реакцију и српског министра унутрашњих послова Небојше Стефановића, који је, како каже, уверен да ће државни органи реаговати у складу са Уставом и законима Србије.
На који начин државни органи могу да реагују на Угљанинов изазов и може ли БНВ да сноси правне последице због изјава његовог лидера? Или, можда, Сулејман Угљанин покушава да себе начини политичком жртвом, па га треба игнорисати?
Адвокат Горан Петронијевић Угљанинову изјаву, како каже, ставља у озбиљнији геополитички контекст. Угљанин није добио депешу да турски председник Реџеп Тајип Ердоган није више на истој страни на којој је и он, а то је, према Петронијевићевим речима, страна која подгрева сукобе на Балкану.
Угљанин је само звучник кроз који се пласирају идеје о даљем растакању Србије, каже Петронијевић:
„Мислим да је његова изјава бљутави вербализам. Он чак није ни у стању да склопи тај ниво реченице. То је очигледно написано, преведено, па је он научио да изговори. Све је то у контексту потпиривања једне врсте претњи Србији — шта се може догодити уколико не прихвати оно што Вашингтон изричито тражи, а то је признавање самопрокламоване државе Косово.“
Држава би, према Петронијевићевом мишљењу, морала да предузме мере, јер се ради, како каже, о отвореном испаду.
„Ово је позив на рушење уставног поретка, позив на сецесију. Држава не би смела да се оглуши о такве испаде, јер је то више од изражавања политичког мишљења. Изражавање политичког мишљења има одређену границу, али ако позовете на рушење уставног поретка и ако још такво вербално позивање уроди плодом, то онда има посебан значај. Држава не би смела да остане глува на то“, сматра Петронијевић.
Угљанин је у више наврата лавирао између улога криминалца и политичке жртве, додаје Петронијевић.
Држава не би требало против Угљанина да реагује директно, сматра социолог из Новог Пазара Андријана Максимовић, већ да индиректним мерама, својим ауторитетом, подсети Угљанина да он државу може да критикује, али да је Србија држава у којој живи.
Неке директне мере не би ишле у корист ни Србији, нити Угљанину, нити Србима који живе у Рашкој области, каже Максимовићева, јер би оштра реакција државе заоштрила односе између Срба и Бошњака у региону.
Била би то прилика да Бошњаци и даље играју, како каже, на карту угрожености људских права.
„Мислим да би то појачало ту врсту напетости и да би профитирали, односно искористили ту ситуацију, они који су је и досад користили, не само у овом делу Србије, него и у различитим деловима који су осетљиви“, каже Максимовићева.
Сулејман Угљанин покушава да глуми жртву и да се поново убаци у политичку арену, додаје она.
„Он је свестан да је у сенци свих осталих актера из овог региона и покушава да скрене пажњу на себе. Буквално оно, шта сада са мном, шта ћу ја? Колико ћете мени државо да дате и колико сам ја јак? У том смислу жели да привуче пажњу, жели да добије симпатије, игра на националне осећаје, да код људи поново пробуди везаност за странку и да покаже да и даље жели да буде активан, да ствари на овим просторима не могу да се одвијају без њега“, објашњава Максимовићева.
Расим Љајић је у Влади, Муамер Зукорлић излази на изборе у Београду, а Угљанин, према речима Максимовићеве, покушава да исплива на политичку површину, односно, да поново скрене пажњу на себе. Целокупна јавност у Санџаку навикла је, каже Максимовићева, на Угљанинове изјаве, које немају меру и које су прејаке.