Актуелни амерички председник Доналд Трамп стално наглашава да се Бела кућа у сфери енергетике удаљава од политике његовог претходника Барака Обаме. Ипак, у најмање једном аспекту Трампова администрација потпуно наставља да иде стопама претходника – бесно се противи изградњи гасовода „Северни ток 2“ из Русије ка Немачкој, пише Бренда Шафер из Центра за истраживања о Евроазији, Русији и Источној Европи при Универзитету у Џорџтауну.
Обамина администрација била је против пројекта „Северни ток 2“, администрација Џорџа Буша Млађег противила се изградњи паралелног гасовода „Северни ток“ све док он 2011. године није почео да ради, подсећа ауторка.
Прошле седмице у Варшави амерички државни секретар Рекс Тилерсон још једном је потврдио раније изнет став САД да пројекат новог гасовода из Русије „угрожава енергетску безбедност и стабилност целе Европе“.
Нови гасовод, који би заједно са „Северним током“ требало да обезбеди четвртину увезеног гаса у Европу, у августу прошле године чак се нашао и на мети америчких санкција Русији.
„Чињеница да противљење САД ’Северном току 2’ подржавају обе америчке партије не значи, међутим, да је то исправно. На крају крајева, то што Вашингтон не прихвата ’Северни ток’ представља разорну сметњу за интересе Америке“, наглашава ауторка.
Она подсећа да САД морају пажљиво да бирају бојно поље са савезницима у Европи. Вашингтон би требало да се залаже против политике својих европских савезника само када је реч о животно важним питањима и само у оним случајевима када може да победи, сматра Бренда Шафер.
Она подсећа да „Северни ток“ активно подржавају не само у Москви него и у Берлину.
„Тешко да ће америчке власти успети да постигну да Немачка промени своју одлуку, пошто се немачки политичари залажу како за сам гасовод, тако и за проширење директне трговине гасом с Русијом“, наводи ауторка.
Покушаји САД да спрече извоз руског плавог горива Европи много пута су доживели неуспех. Администрација Роналда Регана увела је 1981. године санкције америчким и европским компанијама које су учествовале у изградњи гасовода из Совјетског Савеза у Француску и Западну Немачку. То је довело до раскола између Вашингтона и Европе. Када је постало јасно да Европа неће одустати од своје намере без обзира на противљење САД, америчке власти су промениле став.
Европи је потребно више гаса из свих могућих извора, укључујући Русију. У последње две године увоз гаса у европске земље знатно је порастао.
Иако удео обновљивих извора енергије на континенту расте, потрошња угља је и даље висока, посебно ако се има у виду постепено затварање нуклеарних електрана.
Додатне испоруке гаса Европи упростиће тако неопходан прелазак с угља на плаво гориво, које мање штети околини и не доприноси тако много климатским променама.
„Нажалост, руски гас у већини случајева не може да се замени течним природним гасом који се увози из САД“, наглашава ауторка.
Већина европских земаља које у највећој мери зависе од увоза руског гаса нема излаз на море, што значи да им је отежана набавка течног природног гаса.
Чак и земље попут Литваније, које могу да увозе течни природни гас, и даље теже увозу горива из Русије због знатних разлика у ценама.
Ауторка сматра да покушаји Вашингтона да примора Русију да испоручује свој гас преко Украјине угрожавају економску безбедност Европе.
Транзитне земље неизбежно чине испоруке гаса мање стабилним, а руска компанија „Гаспром“ потпуно оправдано покушава то да избегне где год је то могуће. Данас педесет одсто испорука руског гаса у Европу иде преко Украјине. Током последњих двадесетак година оне су се прекидале већ неколико пута због сукоба Москве и Кијева.
Немачка и Русија имају, подсећа Шаферова, јединствене односе у сфери гасне трговине, пошто Москва испоручује 35 одсто плавог горива који увози Берлин.
Трговина и сарадња Немачке и Русије играју важну улогу у стабилности Европе и представљају камен-темељац за обнављање веза Истока и Запада на основу активније сарадње.
Према мишљењу ауторке текста, Немачка и даље тежи таквој улози, а Вашингтон треба да усклади своја дејства с Берлином, уместо што се бави подривањем немачких планова.
Током готово читавог периода након Другог светског рата Вашингтон се представљао као поборник европске енергетске безбедности, понекад се према том питању односећи озбиљније него сама Европа, указује ауторка.
Она, међутим, упозорава да су САД успевале у свом науму само када су се залагале за неку политику усаглашавајући своја дејства с европским земљама, уместо да намећу Европи своју визију онога што је за њу боље.
„Америка мора да користи исти такав приступ ’Северном току 2’, чак и ако управо то жели Русија“, закључује аналитичарка издања „Форин полиси“.