Хрватски, али и српски медији, посебну пажњу током извештавања о сусрету важном по много чему, посветили су капуту Колинде Грабар Китаровић. На његовим манжетнама глагољицом је извезена реч „храброст“.
Капут који подсећа на ношњу тркача Сињске алке председница је лично изабрала у чувеном домаћем етно-бутику, у коме су новинарима објаснили да је Грабар Китаровићева тражила да, уместо алкарских мотива, одећу красе глагољична слова.
Хрватска председница очигледно је желела да иза једне речи, често цитиране у оба народа, како у ратним, тако и у мирнодопским конфликтима последњих година, пошаље много ширу и дубљу поруку.
С овим је сагласан историчар Чедомир Антић, који примећује да је прва дама Хрватске хтела да покаже идентитет који, нажалост, не постоји, јер је, како каже, конструисан и стваран на штету српског народа. То је систем провокација на којима живи ХДЗ, каже Антић.
„Хрватско друштво има озбиљне проблеме, то показује лошим последицама уласка у Европску унију, унутрашњим поделама које су горе него икада пре, па је једини начин да се постигне јединство да се тај проблем некако превазиђе, да се непрекидно проживљава август 1995. То је њена верзија ’прљавих гаћа‘ које неко није понео, чистоте земље која није била тако бела и чиста од Звонимирових времена“, каже Антић.
На Звонимирова времена подсећа глагољица са Башчанске плоче, једног од најстаријих споменика који потиче из 11. века, а пронађен је на Крку.
У бегу од „ужаса ћирилице“, глагољица је проглашена првим хрватским писмом. Без обзира на чињеницу да је глагољица хрватска, исто онолико колико је и српска.
Археолог, музејски саветник Милојко Будимир, иначе генерални секретар Удружења Срба из Хрватске, примећује да се, иако је порука обоје државника и пре сусрета била да треба гледати у будућност, овим гестом Грабар Китаровићева вратила у давну прошлост, али и у време у коме су Срби имали пресудну улогу у борбама с Турцима.
Сињска алка уписана је у Унесков регистар светског нематеријалног културног наслеђа као хрватски обичај, иако је заправо реч о српским витешким играма насталим у знак победе над Турцима у Цетињској крајини. Мислим да овакав приступ историји у овом тренутку није био прикладан, каже Будимир за Спутњик.
„То је враћање у време раног средњег века, које треба кроз овакво облачење да говори о неком континуитету, иако се зна да је Сињска алка настала у част победе над Турцима 1715. године, да су то биле прве српске витешке игре. То заиста помало зачуђује, али се не треба чудити. Сведоци смо да се ових дана у Книну појавио водич који о њему говори као о граду у коме Срби никада нису живели, који је од 10. века до данас био хрватски град“, каже Будимир.
А како би хрватска јавност реаговала да се председник Вучић, истичући континуитет српске државности у Загребу појавио са жигом Светог Саве на кравати или шајкачом граничара, који су имали улогу сличну Сињским алкарима? Будимир каже да је тако нешто незамисливо, зато што је то у Хрватској кажњиво.
„Кад смо недавно ишли у Јадовно, на место страдања Срба, једна девојка је имала српску капу, шајкачу, без било каквих обележја, завршила је у затвору. Значи, свако појављивање нечега што подсећа на Србију и на прошлост у Хрватској не би било добро прихваћено“, каже он.
Будимир додаје да су се Срби најмање бавили својом историјом и да зато не треба да се чуде што су им се у 20. веку десиле страшне ствари, чије последице данас осећају. То су и бројни проблеми више стотина хиљада Срба који не живе на својим вековним огњиштима. Та питања нису била на дневном реду овог сусрета, констатује представник Удружења Срба из Хрватске.
„Углавном се говорило о хрватској националној мањини у Србији и заједници Срба у Хрватској, а ми смо очекивали да овом посетом коначно крене решавање бројних проблема избеглих и прогнаних Срба, да се створе услови за одржив повратак. Да се Србима, коначно, после две деценије, врати одузета имовина и грађанска права која им припадају, на која се Хрватска обавезала по Бечком споразуму о сукцесији“, каже Будимир.
Реч „храброст“ са капута Колинде Грабар Китаровић у данима стварања тензичне атмосфере често је помињана и у нашим медијима као придев уз одлуку председника Вучића да прихвати позив хрватске колегинице и оде у Загреб, упркос опасности по његову безбедност.
И сам Вучић је поменуо — храброст, на Пантовчаку, као једну од првих речи, честитајући хрватској колегиници што није одустала од сусрета, без обзира на све притиске којима је била изложена.
Председник Србије се на црвеном тепиху у Загребу појавио у тамном оделу с плавом краватом, а с пажњом одабрана нијанса плаве, кажу стручњаци политичког маркетинга, упућује на поверење и мир, мирољубивост, велико поштовање, знање и искреност.
Дипломатске поруке, од када постоје међународни односи, често су се преносиле и стајлингом представника земаља, али је писменост ипак важнија за темељ добросуседских односа.
За српско-хрватске односе важна је она коју називамо — функционалном, језик симбола треба оставити по страни. „Глагољати“, говорити, диванити још треба.
Храброст је служити свом народу, војсци, храброст је служити народу који живи у твојој земљи, који год да је, ако си његов председник, храброст је вратити струју у српска села двадесет година после рата. Те храбрости још недостаје.
Још је само леп, златан вез на скупом капуту.