Када су пре десет година Хашим Тачи и Фатмир Сејдију у поподневним сатима 17. фебруара 2008. године, у улогама такозваног премијера и председника Косова, грађанима представили заставу „најмлађе државе света“ — Републике Косово — нису ни сањали да ће ту исту заставу сами Албанци десет година касније — палити.
Да ли је то најбољи показатељ где је и шта је Косово данас?
Петар Милетић, бивши потпредседник „Скупштине Косова“, каже за Спутњик да је чин паљења застава заправо само подсетник да међу косовским Албанцима има оних којима је независно Косово одавно завршен пројекат и који сада теже ка уједињењу, тј стварању „Велике Албаније“, и то не крију.
„Косово је као пројекат на неки начин самосталан, јер је успело да добије део своје аутономије тако што су успели да све институције које постоје на Косову преузму у своје руке, пре свега од међународне заједнице. С друге стране, зрелост њиховог друштва није на оном нивоу на којем су са Запада мислили да ће бити за све ове године“, каже Милетић.
На питање да ли је Косово и данас само протекторат Запада, наш саговорник каже да не би тако директно то описао, али се слаже да ниједна одлука која се донесе у Приштини, није одлука која пре тога није прошла кроз амерички филтер.
„Нико од косовских Албанца није био за оснивање Суда за злочине ОВК и та им је одлука наметнута. Постоји и притисак око демаркације границе са Црном Гором, па и сам процес у Бриселу је под сталним притиском међународне заједнице, али тај притисак има и Србија“, каже Милетић.
Милетић наглашава да Косово има само један циљ, а то је да га призна Србија (што се неће лако десити) јер само тако може да постане апсолутно независна држава.
„Они желе признање не само од Србије, већ и од свих држава света које их нису признале и они на томе раде нескривено. То је њихова агенда за будућност и они иду тим путем, али не и брзином којом би хтели, јер пет држава ЕУ их није признало. Зато је највећи притисак на Србију да то уради јер би нашим признањем престала логика да друге државе не признају Косово“, објашњава наш саговорник, напомињући да је за Косово признање Србија, у ствари, само пречица.
Он не верује да сат, и поред повлачења признања, може да се врати уназад, и каже да се вара свако ко мисли другачије.
Пре десет година на свечаној вечери коју тадашња тзв. Влада у Приштини организовала за стране дипломате и госте поводом проглашења независности, један страни амерички дипломата је на питање новинара да ли мисли да ће овај потез Косова следити и друге мањине у другим земљама, и шта се добија стварањем малих држава које економски нису у стању да опстану рекао следеће:
„Косово је преседан по том питању, а процена америчке спољне политике је да је Балканом много лакше владати ако имамо више малих, етнички чистих држава којима треба помоћ великих сила. Геостратешки, Косово је за нас на Западу осовина на Балкану.“
Погрешио је у две ствари. Испоставило се да Косово није преседан и да европски порески обвезници нису ради да бацају своје паре.
Према плану Мартија Ахтисарија, пројекат независно Косово, односно признање Косова од стране Србије, требало је да буде окончан у септембру 2012, када је Међународна управљачка група за Косово, коју су чиниле државе које су признале независност јужне српске покрајине, одлучила да оконча надгледану независност, предвиђену Ахтисаријевим планом.
То се није десило, а уместо тога Косово је добило бриселски дијалог са Београдом који траје ево већ шест година. Суд за злочине ОВК нема визну либерализацију, а неке државе су повукле признање независности.
Пет чланица ЕУ нису признале Косово ни дан-данас, а још неке размишљају да преиспитају одлуку у вези са признањем. Влада на Косову у потпуности зависи од српских партнера, а Америка, барем она која им је наклоњена, није више најпоузданији партнер Приштине. ЕУ није јасна у својој Стратегији о проширењу када је Косово у питању, и то не само због шпанског захтева због кога је Косово изостало са агенде за датум. Косово и даље чека дуг пут до државе без фусноте поред свога имена.
Међу захтевима ЕУ је и оснивање Заједнице српских општина (ЗСО). Ту је и јачање реда и закона, посебно функционисање правног система, борба против корупције, непотизма… Приштина нема пун суверенитет на северу земље, а намерава и да оснује Оружане снаге.
Одговорност лежи на политичарима, оцењују за албанске медији ондашњи аналитичари, јер су очекивања грађана од њихове земље била много већа.
Они Косово називају државом „мрака“, која нема перспективу и сматрају да ће се проблеми само повећавати ако се не постигне финални договор о признању државности са Србијом. Велики број грађана Косова није убеђен да ће крај дијалога са Србијом уз посредовање ЕУ довести до тога да Београд призна независност.
Према истраживању јавног мњења које је спровео Демократски институт Косова (КДИ), чак 49 одсто грађана Косова сматра да дијалог не би требало наставити без укључивања САД у тај процес. Са друге стране, 45 процената анкетираних из српске заједнице на Косову сматра да би дијалог требало наставити без укључивања САД. Иста анкета показује да 51 одсто грађана Косова не очекује да се процес дијалога са Србијом заврши током 2018. — такав став деле сви анкетирани, независно од њихове етничке припадности. Поред тога, 48 процената не очекује признање Србије на крају дијалога.