„Подигнеш ли зидине око сопствене патње, излажеш се опасности да те она изједа изнутра“, речи су славне мексичке сликарке Фридe Кало које су узете за мото недавно објављење књиге „Фрида Кало: једна биографија“, севиљанске илустраторке Марије Хесе. Ова шпанска уметница недавно је у институту Сервантес представила ову књигу коју је пратила и изложба оригиналних илустрација истоименог назива.
Мешајући Фридине слике и цртеже са биографским сликама бола, несреће, револуције, љубави и уметности, Марија Хесе доноси свој необичан увид у један могући живот славне Мексиканке, с уверењем да као најснажнија и најтачнија истина о Фриди Кало остаје — стварност њених слика.
„Природно је бити инспирисан Фридом, будући да је реч о јакој личности, јаком карактеру“, каже у разговору за Спутњик Марија Хесе.
„Дуго сам је проучавала, све податке и чињенице који се тичу и њеног дела и њеног живота. Фрида је, најкраће речено, фасцинантна, због свега што је радила.“
Да ли и за вас Фридин живот, због свега што га је карактерисало, понајвише личи на сан?
— На неки начин то јесте тачно, али није само због сна. Фрида је сликала своје снове, али и свој живот и своје емоције. А када неко слика своје емоције, оне изгледају фасцинантније и више личе на сан.
Оно што је обележило Фридин живот јесте стално присуство болести и смрти, ход између живота и смрти, између страсти и смрти?
— Од рођења је била обележена својом болешћу, а поврх тога и несрећом коју је касније доживела. Осим тога, смрт је на неки начин увек била присутна у њиховој породици. Њен отац је имао епилепсију и због тога је била окружена потенцијалном смрћу, да тако кажем, од првог дана. Због тога је научила да живи са смрћу, али и како да живи страствено, упркос томе што је смрт била свуда око ње.
Колико је љубав између Фриде Кало и Дијега Ривере за вас била јак мотив да је пренесете на папир и осликате?
— На почетку нисам хтела много да се посветим Дијегу, јер је ово књига о Фриди. Фрида је главна јунакиња и нисам желела да учиним да буде у Дијеговој сенци. Међутим, на крају сам схватила колико је њихова веза важна. То је била нека врста токсичне везе. Дијего јесте извлачио најбоље из Фриде, али је извлачио и најгоре из ње. Мислим да се она у неким тренуцима јако плашила. Он јесте бринуо и водио рачуна о њој, упркос томе што је у неким другим аспектима био лош. После толиког уласка у ту причу, пошто сам се толико упустила у истраживање њиховог живота, закључила сам да је тај однос такав какав је, и ко сам ја да судим о томе како су се они понашали у својој вези. Одлучила сам да прихватим ствари онаквим какве су биле.
Какав је изазов сликати шуштање Фридине дуге сукње, о коме је тако лепо писао Карлос Фуентес? Како се у слику преноси звук такве аутентичности?
— За Фриду је било веома важно како изгледа и како се представља свету. Она јесте имала велико мексичко наслеђе иза себе и она и Дијего су се трудили да се облаче у складу са тим наслеђем, промовишући њихов родни град. Важно је било истаћи да је кроз облачење Фрида покушавала да истакне оно што је добро и лепо, али и да сакрије мане које је имала. Те хаљине које је носила, а по којима је позната, служиле су да прикрију деформитет ноге, а када су јој због болести ампутирали ногу, носила је чизме, чак је стављала додатне потпетице на чизму, како би се снажније чуо корак те ноге без стопала. Правила је парфеме и волела је на све начине да истакне своје присуство.
„Шта ће ми стопала кад имам крила да летим“, записала је у свом „Дневнику“ уочи ампутације стопала. Да ли је данас замислива жена такве снаге, неко ко се, упркос свему, једноставно — не предаје?
— Треба обратити пажњу на то да, иако је била јака жена, Фрида је заправо била јако крхка. Када су јој ампутирали ногу, на њу је то имало велики утицај, јер није могла да кокетира, да се креће, да иде на плесове као некада, а знамо колико је за њу друштвени живот био важан. Хроничари њеног живота кажу да је тренутак када јој је ампутирана нога био почетак њеног краја.
Да, али ипак је присуствовала отварању сопствене изложбе, једноставно су у галерију донели кревет и ту је сместили. Није, дакле, било ни отказивања ни одустајања?
— Фрида је заправо била чиста контрадикција од особе. Када је било лоше, њој је заиста било лоше и много ју је болео живот. С друге стране, када се осећала добро, била је јако витална и била је сушта супротност свом том болу који ми данас везујемо за њу. Такође, у епизоди са креветом и одласком на изложбу треба имати на уму да о Фриди постоји доста митова и легенди. Њени пријатељи који су били на том догађају сведоче да је Фрида била у великим боловима и да је њено весеље током изложбе било плод тога што је била под дејством лекова. Управо због крхкости коју је Фрида имала, због начина на који се сналазила у болу, постала је тако велика.
Ви сте осликали и још један важан сегмент Фридиног погледа на свет — његов политички аспект. Знамо да су и она и Дијего били политички ангажовани, да су били пријатељи Троцког. Како се са временске али и идеолошке дистанце слика нечији политички став?
— Фрида је рекла да се она никада не би удала за било какву политичку идеју, што значи да је она у једном тренутку заиста била на страни комуниста. С друге стране, она је помагала републиканцима у Шпанском грађанском рату. Важно јој је било то што је комунизам на папиру био идеја која је на страни сиромашних, требало је да води ка поштеној расподели богатства и Фриди се то допало. Она желела да та идеја функционише, пре свега због мексичког села које је било јако сиромашно. Међутим, идеја је на папиру једно, а у пракси, у ономе што људи од ње направе — нешто друго. Тако је и историја комунизма водила у различите крајности. Фрида је веровала у идеју да богатство треба да се расподели и да треба да се помогне свима. А што се Троцког тиче, познато је да је он био једно време код њих у кући и да су му помагали. Управо ту се види да је Фрида имала својеврсни политички ангажман. Дијего Ривера је био много већи комуниста од ње. Чак и кад су га избацили из партије, остао је највећи комуниста. У књизи „Фрида Кало, једна биографија“, јасно је истакнута та политичка црта њеног живота.
Колико данас животна прича Фриде Кало, прича болесне, несрећне, напаћене, а опет снажне жене која слави живот до последњег тренутка, може да буде подстицајна онима који се с њом тек упознају?
— Сви треба да славимо живот, без обзира на време у којем живимо. Живот је компликован и постоји много проблема на сваком нивоу, али упркос томе треба, као што је радила и Фрида, уживати у животу и славити сваки добар тренутак у њему. Фрида је имала велику страст. Волела је да се пробуди и да ужива у животу. Страсно је волела и уметност, што се види у њеним сликама. И то треба да преузмемо од ње. Да увек и без обзира на несрећне околности једноставно славимо живот.