У лето 1974. године, велики и неуобичајен брод отиснуо се на океан из Лонг Бича у Калифорнији. Запутио се према средишту Тихог океана одакле ће, хвалили су се његови власници, покренути револуционарну нову индустрију. Опремљен најмодернијом опремом за бушење, уверавали су, брод је био дизајниран за проналажење незамисливог богатства скривеног у дубокој морској тами.
Експедиција је названа најодважнијим кораком у отварању нове границе подморског рударења. Границе која ће, како су се надали, пронаћи вредне метале у стенама испод морског дна.
Ипак, постојао је један мали проблем — цела експедиција била је најобичнија лаж.
Хладноратовска превара незамисливих размера
Радило се о хладноратовској превари запањујућих размера која ће, како се показало, оставити дубоке импликације пола века касније.
Права мета посаде овог великог брода била је изгубљена совјетска подморница. Шест година пре, подморница К-129 потонула је око 2.500 километара западно од Хаваја док је преносила балистичке нуклеарне пројектиле.
Упркос опсежној потрази, Совјети нису успели да лоцирају подморницу. Но америчка мрежа подводних прислушних уређаја детектовала је експлозију која је одвела Американце до олупине. Лежала је на дубини од готово пет километара, дубље од било које пређашње олупине. Оружје и тајни кодови били су изван досега совјетског непријатеља.
Како је ЦИА сковала Пројект Азоријан
Усред борбе за војним напретком, подморница је представљала крунски драгуљ — шансу за истраживање совјетских нуклеарних пројектила и морнаричких комуникација. Зато је ЦИА сковала храбар план, Пројект Азоријан, чији је циљ био да врате подморницу. И то би било довољно тешко, али постојао је још један изазов — извести задатак без руског сазнања. Шпијуни су морали да створе димну завесу, па су се претварали да истражују могућност дубокоморског рударења.
Кампања је уверавала да су Американци у потрази за мангановим грумењем величине кромпира, који су разбацани широм дубоког океанског дна. Требао им је и вођа, човек који стоји иза свега, неко довољно богат и ексцентричан да би био уверљив. Повучени милијардер Хауард Хјуз био је савршен за ту улогу. Хјуз је пристао да учествује и, у његово име, дизајниран је дотад невиђени брод назван „Хјуз гломар експлорер“.
Брод је у тајности опремљен уређајима какви су дотад виђени само у филмовима о Џејмсу Бонду. Труп брода имао је велика врата која су могла да се отворе и створе „Месечев базен“, подводни отвор довољно велики да у њега могу да сместе совјетску подморницу. Скривен од погледа у бродској унутрашњости постојао је механизам с великим „канџама“, који би ухватио подморницу, повукао је на површину и сместио унутар трупа.
Требало је све до 1974, шест година после потонућа подморнице, да ЦИА буде спремна за мисију. Цена пројекта била је вртоглавих петсто милиона долара, што је тада био еквивалент изградњи неколико носача авиона и слању мисије „Аполо“ на Месец.
Нико никад није покушао нешто толико велико на толикој дубини. Сама совјетска подморница тежила је готово 2.000 тона, али проблем је била и дебела челична сајла дуга пет километара, која је морала да је извуче на површину. Уз то, ЦИА је морала да осмисли револуционарне системе који су осигуравали стабилност брода за време транспорта подморнице.
Завера заварала Совјете, али и америчке универзитете
Дејв Шарп, један од људи из ЦИА је описао застрашујуће тренутке током којих су се сви на броду прибојавали да ће океански таласи да растргну необично пловило.
Али оно што их је још више забрињавало била је руска сумњичавост. Како би их уверили да је Хауард Хјуз искрено заинтересован за експлоатацију мангана, руководиоци мисије одржавали су конференције за новинаре на којима су у детаље објашњавали планове рударења.
„Учинили смо да се рударење морског дна чини много веродостојнијим“, каже Шарп. „Заиста смо преварили много људи и право је чудо да се прича одржала толико дуго“, додаје.
Завера је била толико уверљива да су амерички универзитети покренули смерове дубокоморског рударења, а цене деоница укључених компанија лансиране су у небо.
„Људи су сматрали: Ако је Хауард Хјуз укључен у то, морамо бити и ми“, рекао је Шарп.
Катастрофа које су се сви прибојавали
Изронила је још једна компликација. За успешно извршење мисије било је потребно мирно море, а то је било могуће једино лети. Али баш кад је пројекат требало да започне у лето 1974, амерички председник Ричард Никсон путовао је у Москву на мировне преговоре. У страху да Совјети не ухвате Американце како покушавају да украду подморницу, Никсон је наредио да операција не може да почне док он не напусти Москву.
Шарп се присећа како ствари нису ишле као подмазане. Пумпе и комуникације су непрестано пуцале, а велике вибрације су тресле брод. Механизам за прихватање подморнице њихао се напред-назад због таласа. Зачудо, велика „канџа“ је ипак успешно зграбила подморницу. Али тада се догодила катастрофа.
У једном тренутку током изрона, напрезање је постало прејако, део „канџе“ је пукао и већи дио подморнице стровалио се натраг на дно. Само предњи део подморнице су успели да извуку. Тела шесторице совјетских подморничара су извађена, а касније су формално покопани на мору.
Нуклеарни пројектили и књиге с тајним кодовима никад нису пронађени. Званична историја ЦИА тврди да је операција била једна од највећих обавештајних превара за време Хладног рата.
Годину касније, у јавност су пуштени детаљи операције, а планови за вађење преосталог дела подморнице су пропали.