Ја сам на Фесту одрастао. То је, уз филмску академију, најважнија ствар у мом филмском васпитању — каже за Спутњик, уочи отварања 46. фестивала македонски редитељ Милчо Манчевски.
На овогодишњем Фесту нашао се у трострукој улози — као редитељ филма „Бикини мун“, као члан жирија главног такмичарског програма, али и као јунак документарца „Портрет уметника“ Катарине Вражалић.
Већ првим великим филмом „Пре кише“, Манчевски је показао да његова уметност црпе снагу из осећајности. Емоције као стубови приче нису изостале ни у каснијим „Сенкама“, „Мајкама“…
На питање како се и са колико искушења остаје на терену осећајности, у свету у коме она највише недостаје, Манчевски објашњава да некако истрајава, али „са пуно муке“.
— Мени је сваки филм тежак. Креативни део није, али пропати се много док се не спакује филм. Можда је то зато што сам непрактичан и веома недипломатичан. Треба ми јако пуно времена, можда управо због свих тих емоција које се трудим да испровоцирам тако да прожму цео филм, да постану његов ДНК. Верујем да ако уметност не садржи, односно не створи емоцију код гледалаца, она постаје непотребна, као сувишан кадар. Али када имамо осећање и кад је истинито, а аутор поштен, онда се отварају врата за све — и за поруку и за концепт и за филозофију.
Да ли је наглашена осећајност део вашег уметничког израза или вашег балканског наслеђа? Македоније има много у Вашим филмовима?
— Има је, некад буквално, некад метафорично, некад као место где се вратим да видим слике које препознајем или пријатеље који ми недостају… Ми смо медитеранска култура, не стидимо се емоција, чак и претерујемо са њима. Код нас то није потиснуто, суздржано на начин на који се дешава у другим културама. Не мислим да је то добро нити лоше, али тако како јесте вероватно утиче на наше схватање уметности. Ето, ја волим уметност која ме дирне, која ме пробуди, чак и кад не могу да објасним шта ми се то свиђа.
Како данас из Америке гледате на ове наше просторе? Имате ли утисак да се нешто мења набоље?
— Нисам прави човек за ту процену. Отишао сам после гимназије, враћао се овде да радим, доносио своје финансије и екипу и опет се враћао у Њујорк. У неку руку, ја сам само образовани туриста. Наравно да се пуно тога мења, пуно је зла и горчине изашло. Надам се да је све то иза нас. Хтео бих да видим мир, а не видим га. Не само што га не видим овде, него га не видим ни у Америци, ни у свету.
Може ли уметност ту нешто да учини, да помогне?
— Увек сам мислио да уметност ништа не може да промени, да је она само један предиван тренутак, један блесак. Како време пролази, схватам да је важно да постоји и да је то исто тако релевантно и суштински као и материјални живот.
За ваш нови филм „Бикини мун“ каже се да је документарац о бајкама. Ви сте много пута критиковали холивудски „хепи енд“, а сада нам у 21. веку доносите бајке. Да ли и „срећан крај“?
— Нисам био против срећног краја, већ против лажног срећног краја. У већини холивудских филмова постоји нека превара, неки набуџени хепиенд, и признајем да ми то смета. Али то не значи да не верујем у постојање истините емоције. И у истинити хепи енд.