То што је Стејт департмент поручио министрима одбране и спољних послова земаља-чланица ЕУ, које чине НАТО, да би управо САД и остале државе које нису у ЕУ, али су пријатељи Северноатлантске алијансе, требало да играју кључну улогу у европским одбрамбеним снагама, представља мало изненађење за историчара и публицисту Срђу Трифковића зато што се већ деценијама прича о некаквој заједничкој европској одбрамбеној стратегији.
Американци безразложно дижу дреку
„Мислим да је прошло најмање четврт века откад смо имали зачетак некакве европске одбрамбене снаге кроз француско-немачки здружени пук или бригаду. То се заправо никад није реализовало из простог разлога што земље ЕУ, поготово са проширењем, имају прилично дивергентне одбрамбене стратегије“, каже Трифковић за Спутњик.
Источни чланови НАТО-а, пре свега прибалтичке републике, Пољска и Румунија, изразито су русофобно орјентисани и према мишљењу тог историчара виде утемељење у евроатлантској структури у којој чланство у ЕУ и чланство у НАТО-у малтене имају исту тежину, што очигледно није случај са рецимо медитеранским крилом или чак са француско-немачким језгром старе шесторице.
„Други проблем је да државе имају врло неуједначене проценте издатака за војне потребе где је у самом врху Грчка, која, опет, иронијом случаја, као главну претњу поима једну ван ЕУ и ван европску НАТО чланицу, а то је Турска“, сугерише Трифковић.
Због свега тога, за Американце, који, како резонује Трифковић, несумњиво желе да наставе политику доминације комплетног спектра и под Трампом, и противно његовим жељама, можда заправо и не постоји нека велика опасност да ће пројекат заједничких европских одбрамбених снага далеко одмаћи. Јер ако се о њему прича већ деценијама, а видимо врло мршаве резултате, на хоризонту нису видљиве политичке околности које би довеле до његовог убрзања.
„Са проширењем и НАТО-а и ЕУ имамо у последње две деценије један, можемо рећи, атлантистички блок унутар ЕУ, који је изразито пронатовски оријентисан и који ће у сваком случају осујетити било какав покушај стварања одбрамбене структуре ЕУ која би на ма који начин испољила самосталност, било у погледу команде и контроле, било у погледу оперативних планова у односу на северноатлантске структуре“, подвлачи Трифковић.
Америчке претње и руска упозорења
Министар спољних послова Русије Сергеј Лавров рекао је у Женеви да су САД одлучиле да оставе знатан број ракета, што је у супротности са споразум о нуклеарном наоружању и истакао да САД обучавају европске оружане снаге како да користе тактичко нуклеарно оружје против Русије.
Бриге Русије поводом понашања САД су потпуно оправдане, као и констатација Лаврова, сматра Алексеј Подберјоскин, директор Центра војно-политичких студија на Московском државном факултету за међународне односе, јер амерички програм предвиђа додатно опремање америчког ваздухопловства, али и копнених снага које су размештене по Европи.
У том смислу се помињу два нова типа авионских прецизних бомби и, како тврди тај политиколог, савршено је јасно да САД у овом тренутку раде на арсеналу са којим могу да воде атомски рат.
„Своје савезнике Американци не питају много. Заправо нико не зна тачно колико и какво атомско оружје се чува у складиштима у оквиру америчких база, на пример у Јапану или у Турској. Америка нема намеру да било кога обавести о томе. Они врло самостално контролишу свој нуклеарни потенцијал. Нажалост, ту не функционише систем ’два кључа‘, кад је дозвола за активирање и употребу атомског оружја, са једне стране, у америчким рукама, а са друге стране у рукама државе на чијој територији се оно налази“, упозорава Подберјоскин.
С друге стране, Трифковић сматра да је изјава Лаврова била више реторичка зато што ни најтврђи глобални хегемонисти у Вашингтону, који несумњиво воде изразито русофобну геополитичку игру, на дуге стазе не би били спремни да ризикују ескалацију до тачке нуклеарног Холокауста од кога ни сами не би били поштеђени.
„Сигурно је да без обзира на одбрамбене противракетне системе, свесни су, поготово у Пентагону, да Русија има такав арсенал да би чак и у најцрњем могућем сценарију била способна да приреди противудар који би било какву нуклеарну ескалацију учинио обострано неисплативом“, тврди Трифковић.
Другим речима, додатно прецизира тај историчар, Американци све и да желе да индоктринирају Европљане у смислу неизбежности неког катаклизмичног сукоба са Русијом, у томе неће моћи да успеју из простог разлога што су Европљани свесни да би, ако би се до те тачке ескалирао сукоб са Русијом, они били ти који би платили главни цех, а не Атланта или Сент Луис.
Помоћник секретара Савета безбедности Русије у пољу међународне безбедности Александар Венедиктов указује да је модел европске безбедности оријентисан на НАТО неефикасан, јер је заробљен у Хладном рату, и Европска унија зна да без Русије то питање не може да буде решено.
„Наравно да је НАТО са завршетком Хладног рата, са распадом Совјетског савеза и Варшавског пакта, изгубио сврху свог постојања, јер је сасвим јасно, од самог његовог оснивања 1949. године, да је његова улога била да пружи колективну безбедност тада слабим западноевропским земљама од евентуалне могућности да буду подвргнуте притиску Совјетског савеза. На крају крајева, и сама доктрина обуздавања 1947. године, Труманова доктрина, почела је са пружањем безбедносних гаранција Турској и Грчкој“, подсећа Трифковић.
Међутим, очигледно је да је у ових четврт века или нешто више, скоро три деценије од пада Берлинског зида НАТО прерастао у оруђе спровођења глобалне хегемоније Сједињених Држава, која, према Трифковићевом мишљењу, више нема никаквог рационалног оправдања и никаквог утемељења у иоле кохерентној стратешкој доктрини.
У потрази за новом мисијом НАТО је, како подсећа Трифковић, прво 1999. године кренуо у агресију против Србије и у тој мисији са својим каснијим проширењем заправо преузео функцију геополитичког опкољавања срца копна чије језгро чини Русија у складу са геополитичким императивима који су много старији и од Совјетског савеза и од културолошке русофобије којом је напојена данашња западна елита.