Уместо да достави ваљане и чврсте доказе, британска премијерка Тереза Меј је брже-боље свету презентовала читав списак „грехова“ које је починила Русија. Њен министар одбране је истовремено показао у чему се, при свему томе, ипак крије грешка британских власти. Они очигледно, заједно са Француском и САД, сматрају да „им се може“, да имају право да командују читавом свету и то баш онако како то приличи њиховим надменим хировима.
Британска премијерка очигледно сматра да нема никакве потребе да „на сто стави“ чињенице. Али откуда онда сумње компетентних стручњака из Организације за забрану хемијског оружја и уопште других представника међународне заједнице о наводној употреби хемијског оружја у Солсберију?
Зашто се нико није обратио надлежној установи, односно институту у Швајцарској или другим компетентним организацијама? Зашто Мејова није указала на писања „Њујорк тајмса“ да су САД деведесетих година прошлог века добиле приступ највећој фабрици за производњу ове и других отровних супстанци у Узбекистану, у граду Нукусу?
Зашто је Мејова прећутала ту чињеницу док је готово хистерично иступала у Парламенту? Или то да су сви они који су баратали са отрованима и овом материјом морали на себи да имају скафандере и другу „хемијску заштиту“, што узгред буди речено, нисмо видели на снимцима из Солсберија?
Никоме не би штетило да се ближе упозна са стилом реторике британских власти током њихових наступа поводом оптужби на рачун Русије. Осим стила, важне су и саме суштинске поруке. На пример, начелник Генералштаба Војске Велике Британије се недавно похвалио да без обзира на све могуће споразуме са Берлином, британска армија вероватно никада неће напустити немачку територију.
Подсетимо, ти споразуми су предвиђали да Британци до 2019. године морају да спакују своје кофере и оду. Међутим, очигледно то дотични господин не жели. Можда бисмо могли да посматрамо наступ Мејове из те перспективе, пошто им већ не полази за руком да заподену рат против Русије или Ирана или обе земље? Можда и смена Рекса Тилерсона са места државног секретара САД има неке везе са овим?
После 1999. године и злочиначког рата против Југославије, свака нова влада у Немачкој само додатно појачава тензије и ризик почетка новог сукоба, јер се наводни савезници олако користе слабостима Берлина. Притом, сваки пут Немачка запада у тај савезнички клинч баш онда када долази до формирања нове владе.
Није мање индикативно ни то што се дешава од момента ступања Трампа на власт. Наравно, амерички медији од првог дана су започели напад на њега, али то није било ни принети оној количини гадости коју су британски медији изговорили о новом америчком председнику.
У Лондону су учинили све што је било у њиховој моћи да осујете сусрет Путина и Трампа, јер да се двојици председника посрећило да одрже састанак, то је можда могло да доведе до успостављања глобалног мира. Међутим, сви светски душебрижници су се потрудили да Трампа током претходне године окруже саветницима који су га добро „обрадили“. Сада „мирне душе“ можемо очекивати наставак заоштравање кризе и уопште политике која води у следећи велики рат.
Ауторски текст бившег државног секретара у Министарству одбране Немачке и бившег потпредседника ОЕБС-а Вилија Вимера