Бивши председник Француске Никола Саркози јуче је одведен у полицијски притвор због могућег илегалног финансирања његове победничке председничке кампање 2007. године. Тај већ добро познати случај отворен је 2013, практично одмах пошто је окончао председнички мандат и тако остао без имунитета који му је функција обезбеђивала. Истрага је тада суспендована, али је прошле године судија одлучио да има довољно доказа да се отпочне с кривичним поступком.
Саркози, међутим, разлога за несаницу има још од 2010. године када је, на први поглед, обичан породични спор у вези са имовином милијардерке Лилијен Бетанкур, богате власнице Л’Ореала, указао на политичку аферу. Једна од најбогатијих особа у Француској, Бетанкурова је била осумњичена да је незаконито финансирала Саркозијеву странку, односно његову председничку кампању, наводно са 50.000 евра у кешу. Француски прописи пак не дозвољавају појединачне донације веће од 4.600 евра.
Међутим, далеко су биле горе прозивке да је Саркозијеву кампању финансирао тадашњи либијски вођа Моамер ел Гадафи и то са чак 50 милиона евра и да је управо због тога морао да плати главом. Италијански лист „Коријере дела сера“ је октобра 2012. године објавио да Гадафија нису убили либијски побуњеници, него међу њих убачен агент француских специјалних служби, по личном налогу председника Саркозија.
Гадафи, суочен са интервенцијом НАТО-а 2011. године, коју је највише заговарала управо Француска, претио је да ће објавити све детаље у вези с финансирањем Саркозијеве председничке кампање 2007, коју је финансирао са 50 милиона евра.
„Саркози је имао све мотиве да се постара да Гадафија што пре примора да ућути“, навео је италијански лист, позивајући се на бившег представника за стране медије у либијском Прелазном националном савету Рамија ел Обеидија.
Предраг Рајић из новосадског Центра за друштвену стабилност сматра да је однос Саркозија и Гадафија био слојевит. Он подсећа да је Гадафи у то време покушавао да отвори Либију ка Западу, да релаксира те односе, па је почео да улаже у западноевропске државе и тако успоставио и добре односе са Саркозијем.
„Гадафи и Саркози су се састајали чешће него што то чине државници, поготово што су у питању две земље које немају тако блиске односе. Није то Алжир са којима Француска има историјске везе. Дефинитивно је ту постојало нешто друго, нешто лично“, истиче саговорник Спутњика, али и додаје да се у овом тренутку не може прејудицирам како ће и у којем правцу истрага тећи.
Интересантно је, каже Рајић, да је Саркози имао блиске односе са Гадафијем, па је онда то демантовао, иако је било прегршт доказа њихове блиске сарадње током 2007. и 2008. године, да би 2011. године током интервенције НАТО-а у Либији Француска била њен најгласнији заговорник.
„Чак је прва напала војне позиције Моамера ел Гадафија. Француска је била та која је повукла ногу и била је много оштрија у захтевима да дође до интервенције него што је то била администрација америчког председника Барака Обаме, која је тек након Француске и Британије ушла у те војне операције“, указује аналитичар.
Да ли је у свему томе било и одређеног личног разлога самог Саркозија који је покушао да прикрије трагове како би спасао себе у целој ситуацији, засад не знамо, додаје он.
Рајић зато сматра да ће бити јако интересантно пратити судски процес и са тог аспекта да видимо колико лични интерес једног политичара, чак и у развијеним демократијама каква је Француска, утиче на геополитичке потезе како би успео да ојача или макар сачува своју позицију.
Ипак, Рајић сматра да је случај Саркози пре правно него политичко питање, које је потврда француске правне државе са вишевековном демократијом којом владају такозване безличне институције које могу да се обрачунају и са најмоћнијим људима у држави.
Он уз то указује и на неуспели покушај повратка Саркозија у политику, када је пре три године постао лидер Републиканаца, управо са циљем да, оснаживши свој политички положај, евентуално избегне наставак истраге.
Током претходне предизборне кампање за председника Француске, Саркози пак није добио ни подршку сопствене партије да се кандидује за шефа државе.
„Дефинитивно, Саркозија данас нико нити може, нити жели политички да штити. Он је постао баласт и својој партији“, закључује Рајић за Спутњик.
И према мишљењу научног сарадника Института опште историје Руске академије наука Јевгенија Осипова ово је чисто правно питање које ће Саркози покушати да реши уз помоћ својих адвоката.
Према оцени Надежде Узунове из Руског института стратешких студија било је основа да се претпостави да је Саркози својевремено започео војну кампању у Либији, која је резултирала свргавањем и погубљењем Гадафија, како би скренуо пажњу и негирао говоркања да је новац за предизборну трку добио из Триполија.
Оцене да ће Гадафијева смрт са собом закопати и причу о његовом финансирању Саркозија биле су очигледно рачун без крчмара.
Тако је француски политички веб магазин „Медијапарт“ априла 2012, недељу дана пред други круг председничких избора, објавио либијски документ из 2006. године у којем пуковник Гадафи даје дозволу да се подржи кампања председничког кандидата Николе Саркозија и да се за те потребе издвоји 50 милиона евра. Редакција је објаснила да је тај документ добила од бивших високих либијских политичара који сада живе у илегали.
Наредне 2013. године британски „Индипендент“, позивајући се на изворе блиске истражном судији у Француској, објавио је да постоје материјални докази да је Саркози примио више од 50 милиона евра од Гадафија.
Гадафи је убијен, али очигледно не и ућуткан. Питање је само колико ће то „коштати“ Саркозија. Да ли је пет година несумњиве славе коју доноси председнички мандат у Јелисејској палати вредно ризика живота иза решетака?
За размишљање на ту тему бившем председнику Француске Николи Саркозију засигурно ће бити довољно 48 сати колико ће провести у полицијском притвору у Нантеру, у западном предграђу Париза.