Пре него што почнемо говорити о могућим политичким сценаријима који ће уследити после хаоса у Косовској Митровици и привођења директора Канцеларије за КиМ Марка Ђурића, према мишљењу коментатора Жељка Цвијановића, треба навести шта би могао да буде основни узрок за стварање овакве ситуације.
Изаћи из ћорсокака
Гледано из позиције Сједињених Држава, па самим тим и из позиције косовских Албанаца, преговарачки процес је запао у потпуни ћорсокак у коме се, сугерише Цвијановић, нашао и процес коначног довођења Косова у статус независне државе, односно његовог уласка у УН.
„Американци не могу да притискају Србе на начин на који су то радили ни деведесетих година, па чак ни ових нултих година после тога. Свет више није онакав да би могао да поднесе више такву врсту притиска. С друге стране, прејак политички притисак на Србе ће их гурнути у окриље Русије, у окриље Кине, у окриље новог света који се рађа, тако да је било неопходно да се изведе нека акција на терену која би довела до мање или више условне промене ситуације на терену“, резонује Цвијановић за Спутњик.
Самим тим, наводи Цвијановић, први сценарио који је могућ јесте заправо и циљ те операције јер не постоји српски лидер који не осећа комплетан ужас при помисли да је могућа некаква нова „Олуја“ на Косову и Метохији, односно напад на цивилно становништво и његов егзодус у централну Србију.
„Не постоји влада која би то могла да преживи, и нисам сигуран да би чак и сама држава могла да преживи тако нешто. Она би се потпуно урушила од тога. Дакле, циљ је да се под претњом косовске ’Олује‘ Вучић сломи и да пристане на предлог Сједињених Држава“, тврди Цвијановић.
Ревидирање стратегије
Ако имамо тај циљ у виду, отпор Србије је био добар, констатује тај коментатор и наводи да су поменуте и Русија, и могућност изласка из преговора, а да ништа није доведено до краја.
„На крају крајева, може да буде добро чак и то што нису саопштене мере које је донео Савет за националну безбедности јер свака држава у оваквој ситуацији има право да своје мере држи у тајности и да види сама шта ће“, указује Цвијановић.
Друга политичка могућност коју наводи тај коментатор била би озбиљно претресање српске стратегије у ходу, где циљ уласка Србије у ЕУ више неће бити надређен циљу очувања Косова, као што је било досад и што то је заправо било оно што је везивало руке свим владама у последњих десетак година.
„Тај потез би ослободио многе енергије унутар српске политике. Истина, он би у западном свету отворио и многе отпоре, и у том случају би вероватно дошло до покушаја рушења српске владе преко некаквих унутрашњих сукоба и неких модалитета обојених револуција, јер оне у оном класичном смислу више нису могуће“, истиче Цвијановић.
Наставак обостраног мрцварења
Суочавање свих страна, а пре свега америчке, са тиме да акција у Косовској Митровици није била нарочито успешна и да није нарочито импресионирала актере у сукобу, трећа је могућност политичког решења ситуације према становишту Жељка Цвијановића, и у том случају би се преговори у неком формату наставили, а инциденти гурнули под тепих.
Тада би преговори, додаје он, били нека врста обостраног мрцварења и заправо држања сукоба између отвореног и замрзнутог.
„Шта год било, мислим да ту постоји једна једина константа и да који год сценарио да победи, питање Косова неће бити решено ни наредне, а ни у наредних пет година. Иако се може, на неки начин, закључити да је његово решавање полако почело, ту је много више фактора од јучерашњег инцидента и од самих преговора и притисака. Фактори су, наиме, глобални, и тек ћемо да видимо како ће та ствар да се завршава“, наглашава Цвијановић за Спутњик.
На питање да ли, после догађања у Косовској Митровици, постоји нека могућност укључивања две велике суперсиле — Русије и Америке, Цвијановић за Спутњик напомиње да је Америка без сумње укључена, јер Албанци не раде ништа што им не каже Вашингтон.
Одбијање Мичела и „Хало“ Путину
„Међутим, њихово директно, непосредно укључивање зависиће од тога колико процене да могу да буду успешни. Не сме Америка себи да дозволи да буде директно укључена у сукоб, односно у преговоре, а да јој Срби кажу ’не‘“, резонује Цвијановић.
Вредно је констатовати нешто што се врло ретко помиње у српској аналитици, подсећа Цвијановић, а то је да је помоћник америчког државног секретара Вес Мичел из Београда ипак отишао са Вучићевим „не“.
„Нисмо пристали на услове које су нам дали, и сад смо у статусу да смо одбили Американце за решавање Косова на њихов начин. Што се Руса тиче, чини ми се да што се ствари више затежу, они ће све више бити укључени. Видели сте јуче да је врло важан српски аргумент био разговор Вучића са Путином, иако још не знамо да ли се тај разговор догодио или није. Но, сам помен тог разговора, а очигледно да је извор тог помена српска страна, значио је веома много“, посебно истиче Цвијановић.
Руси ће у сваком случају бити укључени као нека врста српског заштитника јер, како се том коментатору чини, српска политика под притиском све мање балансира, а све је ближа да узме отворенију руску заштиту.
Што се тиче најрадикалнијег сценарија, према коме би Албанци покушали да заузму Север Косова, а Србија на то и силом одговорила, Цвијановић напомиње да су битна два момента. Један према коме би Албанци кренули у заузимања Севера, а други је њихово плашење тиме, при чему је други реалан и одвија се све време.
„Њихов упад на Север је мање вероватан, и он би регионалну кризу учинио акутном, а то у овом тренутку није добро ни Русима ни Американцима. Просто, времена су се променила и оно што су Албанци могли да ураде пре десет година, а тада би им овако нешто било врло једноставно, данас више не могу. Са друге стране, пре десет година смо били сигурни да српска војска неће ући на Косово да брани народ, а данас то више нисмо сигурни“, јасан је Цвијановић.