У мају 1944. године Шарл де Гол је још једанпут позвао Французе на општи устанак. Није желео да чека искрцавање савезничких трупа у Нормандији (до ког је дошло 6. јуна почетком операције „Оверлорд“).
Схватао је да се само тако може сачувати суверенитет Француске и после рата водити независна политика. Како би демонстрирао „самосталност Француске“, провозао се и Паризом неколико дана пре ослобођења престонице.
На његове одлуке је утицало и сазнање да се међу 160.000 америчких, британских и канадских војника налази и 1.500 бирократа, послатих да „помогну“ изградњу француских институција.
Успостављање „нове Француске“ значило је и подизање сасвим новог економског система, па је за ту сврху у САД штампано 40 милијарди франака.
Заједно са војницима и тенковима, на пут преко Ламанша кренуле су и нове банкноте, које су више подсећале на бонове или купоне. Изузимајући револуционарни мото „Liberté-Égalité-Fraternité“ одштампан на полеђини новчаница, никаквог обележја Француске није било.
Француска је капитулирала јула 1940. године, државни парламент је изгласао посебна овлашћења маршалу Филипу Патену, који прихвата окупацију северног дела земље, а институције пресељава у Виши (отуда и назив „Вишијевска Француска“).
Посматрано са становишта САД и Велике Британије, Петен је био колаборациониста (иако су непосредно после капитулације Француске обе земље накратко успоставиле дипломатске везе са режимом у Вишију, све док Хитлер није напао и њих), челник државе која се предала и наставила да постоји само као „нацистички вазал“.
Самим тим, и њему лично, али и Француској као држави, биле су изречене пресуде. Де Гол, који није прихватио капитулацију и из Лондона позвао сународнике на отпор, прихваћен је као користан савезник Черчила и Рузвелта, који донекле може допринети у рату против Немачке, али су обојица (а посебно Черчил) постављали питање његовог легитимитета и нису га прихватали као „лидера Слободне Француске“.
Једноставно, народ који се преда, који се свим расположивим снагама не бори за своју слободу, губи право да одлучује о сопственој судбини. О његовој будућности одлучују други.
Де Гол је све то знао и отуда излагање ризику и својеврсно срљање свега неколико недеља пре отпочињања до тада највеће десантне војне акције у историји.
Да није било Де Гола, Француску би задесила судбина Италије, она никада не би постала стална чланица СБ УН, не би могла сама да развија војни нуклеарни програм, сачува прекоморске департмане и колонијалне поседе, подстиче подизање стратешких индустријских грана у послератним годинама, нити да се пита о уређењу Европе.
Оваквих примера у историји је безброј. Де Голов нам је вероватно најближи. И најлакши за учење.
Зато би га морали имати у виду лидери свих оних држава које „слепо прате“ САД и Велику Британију последњих недеља. У току је највеће протеривање дипломата које се икада догодило.
За преко 140 руских дипломата ускраћено је гостопримство у 31 земљи. Изузимајући САД, које овај процес предводе, те Канаду и Аустралију, све остале државе су европске. Заправо, у Европи је остало свега 11 држава које то нису учиниле: на Балкану су то Србија, БиХ, Грчка, Бугарска; на Медитерану Кипар и Малта; у средњој Европи — Швајцарска, Аустрија, Словачка и Словенија, а у западној — само Луксембург. Иако нису удовољиле захтеву САД и Велике Британије, Словачка и Малта су своје солидарисање са савезницима показале повлачећи амбасадоре из Москве.
Исланд је отишао и корак даље, објављујући да до даљњег прекида билатералну комуникацију са Русијом, док је аустралијски шеф дипломатије најавио и могући бојкот предстојећег Светског фудбалског првенства.
Донекле, овакви ставови Аустралије, Канаде и дела западноевропских држава, попут Норвешке, Данске, Холандије, Ирске и Исланда, на пример, због дугог (историјског) стратешког партнерства са Вашингтоном и/или Лондоном (ово или је стављено пре свега због Ирске која се у спољнополитичком планирању ослања на Вашингтон, а са Лондоном има поприлично нерашчишћених рачуна) су очекивани.
Очекивано је и постављање три балтичке републике (Литванија, Летонија, Естонија) и Пољске, с обзиром да се у њиховим политичким заједницама већ четврт века готово па све темељи на „антируском дискурсу“, те украјинских власти, које Русију означавају за „најмрскијег непријатеља“.
У тим земљама је приметан континуитет да се САД као кључни савезник прате у свакој ситуацији, па и у овој, када докази за предузимање овако радикалних мера не постоје. Односно, када се „докази“ заснивају на „шест слајдова Терезе Меј“.
У том контексту посматрано, апсолутно је неразумљиво понашање у сваком погледу великих европских држава — Немачке, Француске, Шпаније и Италије, војно неутралних — Шведске и Финске, али и средњоевропских и источноевропских земаља, које су у појединим историјским периодима имале богате и плодне односе са Русијом, неке од њих су Руси и ослобађали, односно, на бројне начине им помагали током борбе за самосталност и успостављање националних држава (Црна Гора, Румунија, Грузија, Молдавија, Чешка, у одређеној мери и Хрватска).
Тешко је докучити каквим дугорочним циљевима су се водила руководства ових држава, јер су, између суверенитета и вазалства — изабрала ово друго.
Да се ради о класичној злоупотреби „случаја Скрипаљ“, како би се сукоб САД и Велике Британије против Русије увео у нову фазу, јасно је чак и онима који површно прате политичка збивања. Због тога је придруживање Вашингтону и Лондону у предузимању истоветних мера прихватање учешћа и у њиховим даљим злоупотребама. А то је крај вођења било какве самосталне политике. Односно, то је најава да ће се о судбини свих држава које на овакав начин подржавају САД и Велику Британију расправљати мимо њих самих.
Шта ће све те европске земље чинити ако Вашингтон и Лондон изгубе у овом сукобу? Или уколико дође до новог детанта?
После сваког рата се потписују мировни споразуми. И, уобичајено, деле интересне сфере. Тада се вазали не питају ништа. Они постају пуки објекат геополитике, њих више нико не антиципира као субјекат, који треба да учествује у креирању решења.
Истина, ако се у појединим европским државама „породи“ неки нови Де Гол, можда ће их спашавати у последњем тренутку. Али, чак и ако до тога дође, то неће бити довољно да се спасе сви. Једном када се држава одрекне суверенитета, тешко га је вратити.
Зато се опаска шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова да сада видимо „која земља је суверена, а која то није“ морала узети у озбиљно разматрање. Јер последица због оваквих поступака ће бити. Пре или касније, али ће их бити.
Имајући у виду правила по којима међународни односи функционишу, као и бројна историјска искуства, прилично сам сигуран да Русија са државама које се одричу сопственог суверенитета неће преговарати.
Као што ни Рузвелт ни Черчил нису желели да преговарају са Петеном.