Једна је да се међународној заједници жури да затвори „случај Косово“, а друга — да је јасно да то неће моћи мимо Србије, односно Вучића, јер ниједно решење за Косово које би Србију оставило незадовољном и фрустрираном међународном (не)правдом не би осигурало одржив мир и безбедност у региону.
Док се журба, кад је реч о европским званичницима, више чита између редова, преко океана се о њој без пардона говори.
Професор америчког Универзитета Џонс Хопкинс Едвард Џозеф указује на то да за Вашингтон статус кво није опција, а на питање да ли САД имају амбицију да се питање Косова реши ове године — одговара да је „очигледно да ће Косово бити питање број један између Вашингтона и Београда“.
„Вашингтону је јасно да дијалог који води Европска унија у Бриселу очигледно неће функционисати“, казао је Џозеф.
То је коначно постало јасно и европским партнерима, међу којима је сазрело мишљење да дијалог Београда и Приштине у Бриселу не даје и неће дати резултате, и да мора да се „погура“.
То за Танјуг кажу и експерти за спољну политику.
Позив који је канцеларка Меркел упутила председнику Вучићу је охрабрујући знак, каже бивши амбасадор Србије у Берлину Милован Божиновић и објашњава да он пружа могућност да се дијалог помери са мртве тачке.
„У тој процени је наша власт сигурно у праву“, каже Божиновић, а председник Центра за проучавање глобализације Дејан Милетић указује на други битан моменат, а то је да су Меркелова и председник Србије изградили однос поверења, који може позитивно да утиче на решавање изазова на Балкану.
Милетић, међутим, не верује да од Немачке, односно сусрета Меркелова—Вучић 13. маја, можемо да очекујемо трајно решење, већ само боље разумевање српске ситуације и стварање услова да се у догледном року ствари реше.
„Треба имати у виду да Немачка политика има једну константу, те да та константа није у складу са компромисима које Србија тражи како би изградила трајно решење на Балкану“, примећује Милетић.
Божиновић пак верује да је, у ситуацији у којој је дијалог евидентно у кризи, потребно да значајне земље нешто учине, да нас приближе и погурају ствари.
Питање је само — у ком правцу?
У том питању је и простор, ма како сужен, на који рачуна председник Вучић, човек који, како је то ових дана рекао један српски новинар, ништа од Косова и на Косову није изгубио, а од којег се очекује, и овде, у Србији, и ван ње, да сачува шта се сачувати може.
Стога, како се претпоставља, Вучић и иде у Берлин код канцеларке да провери шта се још може обезбедити.
Иако су светски политички центри негде јасно а негде у рукавицама рекли шта се од Србије очекује, Вучићева шанса, а тиме и шанса Србије, лежи у чињеници да прича са Србијом није завршена.
Председник Србије тај разговор више, очигледно, неће да води за столом са Тачијем, у ситуацији у којој је јасно да Тачи ништа не одлучује и после догађаја на Косову који су Приштину тешко компромитовали чак и код савезника и ментора у међународној заједници.
У том светлу треба гледати и питање — шта Вучић може да очекује од канцеларке, са којом не разговара бирократским језиком европске администрације, већ практичним и јасним речником.
Косово је, наиме, комплексно питање. Не само питање статуса, већ и низ питања која из тога произлазе, а која такође морају бити решена свеобухватним споразумом о нормализацији односа.
Председник Вучић ни у једној изјави није оставио дилему да Косово за нас није гола територија, већ територија на којој живе Срби, којима се морају гарантовати права.
Ту је и питање имовине, о којој Приштина неће да разговара, потом питање замрзнутих пара од приватизације српских компанија, рудног богатства, Газивода, Трепче…
Меркелова је неко ко то може да разуме. Као и аргументацију, коју јој, свакако, предочава Вучић — да се Србија, кључна земља региона, не сме оставити без ичега у рукама.
Танјуг