У тренуцима када се ратни бродови и подморнице САД и Велике Британије приближавају обалама Сирије, свет дрхти у стрепњи од избијања сукоба, чије би размере биле толике, да би последице таквог рата биле погубне по цео свет.
Они старији сећају се Хладног рата и неколико криза које су свет доводиле на ивицу нуклеарног сукоба. Од свих опасних ситуација током Хладног рата, Кубанска криза из октобра 1962. била је најризичнија, а многи аналитичари управо њу пореде са данашњим стањем ствари.
Још једна сличност са Хладним ратом — одлука америчког председника Доналда Трампа да бомбардује Сирију због наводне умешаности сиријске Владе у коришћење хемијског оружја у граду Дума, пробудила је, од Хладног рата помало успавани мировни покрет на Западу.
Бивши амерички председник Џими Картер, који је цео живот после председничког мандата посветио антиратној акцији, упозорио је Трампа на опасности од војних акција против Сирије, Русије и Северне Кореје; посланици британског Парламента саветују премијерки Терези Меј да се уздржи од војних акција без дозволе Парламента, а британски медији објављују анкете по којима је већина британских грађана против ескалације конфликта.
Са друге стране, аналитичарка најстаријег француског дневног листа Фигаро, који одражава политичке погледе десног центра, Каролин Галактерос, сматра да је америчка претња напада на Сирију покушај да се Русија казни за успехе у међународној политици. Према њеном мишљењу, Француској је боље да се повуче.
Читајући и гледајући западне медије, утисак који се стиче јесте да се човечанство налази пред највећом претњом светском миру од Другог светског рата.
Међутим, према речима историчара Предрага Марковића, ствари не стоје баш тако.
„Најозбиљнија криза од Другог светског рата јесте свакако Кубанска криза. Она не може да се пореди по претњи која се над светом надвила те године, јер тада су биле спремне ракете за удар по самим САД и СССР. Ово више личи на оне ратове преко посредника. Може да се претвори у неку врсту Корејског рата, ако се настави ескалација, где две стране подржавају локалне играче на терену. Али Кубанска криза је била криза потпуно друге класе“, каже Марковић.
Сваки израелско-арапски сукоб из доба Хладног рата подсећа на данашњи сукоб на Блиском истоку, додаје он. И тада су САД и СССР на терену имале локалне играче, с том разликом да су тада сви учесници сукоба биле државе.
„Америку заступају некакве побуњеничке јединице, што није баш добро ни за интересе Запада, јер не знамо ко су од разних Асадових противника борци за демократију, а ко су исламисти. Видели смо како је Исламска држава ескалирала у једну злокобну силу“, објашњава Марковић.
Да је Кубанска криза ескалирала, свет данас не би постојао
Тринаестодневна грозница у којој се свет нашао између 16. и 28. октобра 1962. године, заиста је могла да ескалира у општи нуклеарни рат. Као одговор на америчко размештање стратешких ракета у Турској и Италији, тадашњи совјетски лидер Никита Хрушчов одлучио је да размести совјетске ракете на Куби, тада младој револуционарној држави.
Када је амерички шпијунски авион потврдио да Совјети на Куби размештају ракете средњег и повећаног средњег домета, председник Кенеди наредио је блокаду Кубе, како би спречио допремање још ракета.
Када је блокада отпочела, отпочели су и напети преговори, који су сваки час претили да буду прекинути. На крају, Кенеди и Хрушчов договорили су се да СССР повуче ракете са Кубе, уз јавно обећање САД да неће извршити инвазију на Кубу. САД су тајно повукле своје ракете из Турске, што је такође био део договора.
Током преговора договорено је успостављање директне, јасне и брзе комуникације између совјетског и америчког лидера, што је резултирало успостављањем „црвеног телефона“.
Кубанска криза није била једина претња светском миру током Хладног рата. Међутим, она је била најжешћа и током ње је свет био најближе граници рата. Остале кризе биле су локалног карактера и више су личиле на политичко надигравање две суперсиле.
Прва берлинска криза
Прву блокаду Западног Берлина завео је Стаљин јуна 1948, када су западни савезници у својим окупационим зонама Немачке увели нову валуту — немачку марку. Са новом валутом, радње широм Немачке напуниле су се робом коју је до тада било могуће наћи једино на црној берзи.
У покушају да одржи читав град у совјетској окупационој зони, Совјети су прекинули све копнене и водене путеве из Западне Немачке ка Западном Берлину. Међутим, западни савезници су свој део Берлина почели да снабдевају ваздушним путем. Питање је шта би се догодило да су Совјети покушали да пресеку и ту линију комуникације. Блокада је трајала до маја 1949. године, када је Берлин и званично подељен.
Друга берлинска криза
Јуна 1953. године избио је масовни штрајк у Источном Берлину који се убрзо проширио широм Источне Немачке. Штрајк је угушен. Међутим, од те године, па до 1961, у Западну Немачку је пребегло више од два милиона људи. Да би зауставиле масован егзодус, источнонемачке власти одлучиле су да дуж границе унутар Берлина подигну зид и то су учиниле у ноћи између 12. и 13. августа 1961. године. Берлински зид, познат и као „зид стида“ постаће нејпрепознатљивији симбол Хладног рата.
Вијетнамски и Авганистански рат
Можда су ова два рата најсличнији садашњем конфликту у Сирији — у оба рата на једној од локалних страна учествовала је једна од тадашњих суперсила, док је друга пружала подршку другој локалној зараженој страни. Са том разликом, јер историја се, наравно, никада не понавља дословно, што је руска интервенција у Сирији окончана победом. И вијетнамски и авганистански конфликт оголили су понашање суперсила, изазвавши велики одијум јавности, а вијетнамски рат на Западу је покренуо масовни антиратни покрет.
Технолошке грешке које су могле да разнесу свет
До краја седамдесетих обе суперсиле ослањале су се на компјутерске системе за откривање претњи од нуклеарног напада. У рано јутро 9. новембра 1979. године техничари Северноамеричке ваздушно-одбрамбене команде (НОРАД) примили су хитно упозорење да је СССР почео са лансирањем нуклеарних ракета на САД. Убеђени да је нуклеарни напад неизбежан, команда је одмах у ваздух дигла 10 авиона пресретача и председнички „авион судњег дана“, командно место америчког председника током нуклеарног удара.
Међутим, паника се убрзо стишала када су командујући официри НОРАД-а консултовали сателитске снимке и утврдили да се ради о лажној узбуни. Даља инспекција показала је да је један од техничара случајно активирао програм обуке који симулира совјетски нуклеарни удар на СССР. Овај догађај алармирао је светску заједницу, а тадашњи совјетски лидер упозорио је америчког председника Џимија Картера на „огромну опасност“. Још три пута лажни аларми оглашаваће се у НОРАД-у у наредним годинама.
Слична технолошка грешка догодила се и на совјетској страни 26. септембра 1983. године, када се у бункеру Серпухов-15 огласио аларм да је из САД испаљено пет нуклеарних пројектила на СССР. Касније се испоставило да је сателит погрешно протумачио одсјај сунчеве светлости од облака изнад Монтане.
Најзаслужнији што није дошло до нуклеарног холокауста је тадашњи потпуковник Станислав Петров који је командовао бункером. Он је одлучио да игнорише аларм, иако је био обавезан да пријави сваку назнаку лансирања Совјетском Генералштабу.
Он је знао да је нови совјетски сателитски систем подложан грешкама, као и да САД неће на СССР испалити свега пет пројектила.
Најопаснија ствар — недостатак комуникације
Свака друга криза после Кубанске, у Хладном рату решавана је уз помоћ директне комуникације између лидера суперсила. Према Марковићевим речима, данас је то најопаснија ствар.
„Сада имате америчког председника који не комуницира ни са својим људима. Вероватно сте приметили да су и Пентагон и Стејт департмент били прилично затечени борбеним твитовима Доналда Трампа, тако да имате недостатак комуникације унутар америчке администрације. То је нешто што је изузетно опасно и што до сада није забележено“, каже Марковић.
Док је Џон Кенеди за време Кубанске кризе имао директну комуникацију чак и са пилотима у ваздуху, дотле Доналд Трамп има проблем што не комуницира ни са ким, ни на регуларан начин, додаје он.
„Цео свет стрепи шта ће ставити на свој Твитер налог. У том смислу, ова ситуација је без преседана. Заправо, не види се никакав јасан план и координација на америчкој страни и врло је опасно што имате човека са толиким овлашћењима, који је, практично, изван сваке контроле“, каже Марковић.
Решење је, према његовим речима, успостављање кризног механизма који се активира у опасним ситуацијама, као врста сигурносне кочнице која је постојала после Кубанске кризе.
Међутим, највећи је проблем, како Марковић каже, опсесија пропагандним ефектима и код Трампа, али и код британске премијерке Терезе Меј. Тако је случај Скрипаљ постао неуобичајен, чудан и изван понашања великих сила.