Турски председник Реџеп Тајип Ердоган, након састанка са својим савезником у парламенту, вођом националиста Девлетом Бахчелијем, објавио је да расписује ванредне председничке и парламентарне изборе за 24. јуни.
„Одлучили смо да избори буду одржани 24. јуна 2018.“, рекао је Ердоган у говору који је директно преносила турска телевизија.
„Наша намера била је да се држимо датума (за редовне изборе) у новембру 2019. Међутим, прекогранична акција у Сирији и историјски збивања у Ираку и Сирији учинилa су неопходним да Турска превазиђе стање неизвесности“, додао је он.
Након тих избора, турски грађани живеће у измењеном политичком систему, са председником који ће имати више моћи него раније, док ће моћ парламента и премијера бити редукована.
С обзиром да је турски парламент, како преносе медији, неколико минута после Ердогановог обраћања продужио ванредно стање уведено након покушаја државног удара у јулу 2016. на још три месеца, и избори ће бити одржани у таквој атмосфери.
Превремени избори у Турској нису изненађење, сматра стручњак за Блиски исток Владимир Ајзенхамер — ово је, како каже, можда најбољи тренутак да Ердоган одмери снаге са политичким противницима.
„Оно што је званично објашњење владајуће Ердоганове партије и њене савезнице, националистичке МХП, јесте да у овом тренутку Турској прете силе хаоса и да су председничка овлашћења издејствована на референдуму 2017. неопходна у пуној борбеној готовости, односно да су покренута и стављена у функцију што пре. Дакле, нема потребе чекати 2019. годину зато што је сада тренутак да се подигну председничка овлашћења да би се на ефикаснији начин борило, што против покрета Фетулаха Гулена, дакле против ’дубоке државе‘, што против курдских побуњеника, што против радикалних исламиста, а и других опасности које Турску тренутно, у оваквој чудној и незавидној спољнополитичкој позицији угрожавају“, објашњава Ајзенхамер.
То је повод који је званично дат турској и светској јавности, али чињеница је да је Ердоган оценио да у овом тренутку треба изаћи на изборе, не само због успеха у борбама против „гулениста“ и курдских побуњеника у Турској и Сирији, већ и због чињенице да се спољнополитичка ситуација озбиљно компликује, додаје он.
У наредном периоду могућа је већа регионална дестабилизација, а поставља се и питање може ли Турска на дуже стазе да балансира између Русије и Америке, како то тренутно чини или ће, на крају, својим понашањем изазвати већи гнев центара моћи у Вашингтону и Москви, сматра Ајзенхамер:
„То је јако битно питање. Ердоган процењује да тренутно са успехом операције ’Маслинова гранчица‘ у Сирији и у борби против ПКК (Радничке партије Курдистана) у Сирији и Ираку, код својих национално освешћених, а поготово код национално острашћених гласача, бележи велику популарност. Међутим, та популарност врло лако може да измакне у случају да ситуација почне да се компликује и да Турска не може више овако неометано да интервенише у суседству, нити да држи подигнуту главу са толиком дозом националног поноса“.
Турска је тренутно, како Ајзенхамер каже, јако пожељна удавача и за Исток и за Запад и у том смислу има нешто више кредита на обе стране.
„Турској се тренутно јако много толерише и она у овом тренутку може да изиграва јаку регионалну силу. Међутим, на дуже стазе, оваква ситуација јесте неодржива и може се очекивати да ће се и Москва и Америка, незадовољне оваквим развојем ситуације, у одређеном смислу дистанцирати од Турске, а чак могу покушати и да дестабилишу Ердогана“, каже Ајзенхамер.
Ердоган се такође плаши и сценарија са избора 2015, када његова Партија правде и развоја (АКП) није успела да освоји апсолутну већину у парламенту. Да би задобио подршку ултранационалиста (МХП), додаје Ајзенхамер, индуковао је сукоб са Курдима и на тај начин задобио натполовичну већину у парламенту.
„Што време више пролази и што је ситуација комплекснија, Ердоган се суочава са питањем може ли се поновити 2015. и да ли популарност партије, услед свих недаћа може пасти. Чињеница је да тренутно, услед успешно савладаног пуча, који је заправо ојачао његову власт, затим великог успеха на референдуму, председничка овлашћења припадају Ердогану. Међутим, уколико се ситуација у наредних годину дана буде компликовала, што је лако изводљиво, Ердоган може да доживи и ситуацију у којој би његова неупитна председничка победа ипак била стављена под одређени знак питања“, каже Ајзенхамер.
Оно што је, према његовим речима, право питање јесте кога ће опозиција изабрати за Ердогановог противкандидата. Одговор на то питање је нејасан, каже Ајзенхамер и подсећа на ситуацију на председничким изборима 2014. Тада је најважнија опозициона снага у Турској, кемалистичка социјалдемократска ЧХП (Републиканска народна партија), објашњава Ајзенхамер, донела погрешну одлуку — да истакне Екмеледина Ихсаноглуа, происламистичку личност као свог кандидата, који је освојио око 38 одсто гласова.
Сада, међутим, према Ајзенхамеровим речима, Турска пати од недостатка адекватног политичког лидера — не може се очекивати да ће тренутни лидер ЧХП-а Кемал Киличдароглу успети да направи пробој у бирачком телу. Оно што се шушкало у кулоарима турске политике јесте повратак на политичку сцену некадашњег председника и блиског Ердогановог сарадника Абдулаха Гула.
Опозиција Гуленовом кандидатуром рачуна на цепање бирачког тела АКП. Mеђутим, Ердоганова партија је подмлађена, а нова председничка овлашћења повлаче и коректуре у парламентарном животу — поред промене броја посланика (са 550 на 600), предвиђа се и смањење броја година потребних да неко обавља посланичку дужност.
„Ми видимо да je Ердоган поприлично радио на подмлатку своје партије и да сада има јаку младу снагу која је врло лојална њему, а неким старим, маргинализованим лидерима унутар АКП. Тако да је и у том смислу питање, ако би нека друга страна евентуално активирала Гула, или би он изашао као независан кандидат да ли би био довољно јак да порази Ердогана“, каже Ајзенхамер.
За овако кратко време, ниједан опозициони лидер у Турској не може да однесе већи број гласова Ердогану, тако да се са сигурношћу може рећи да ће он бити победник предстојећих избора.
Западни медији као један од главних разлога за расписивање ванредних избора наглашавају и економске проблеме са којима се Турска суочава. Нестабилно међународно окружење, тероризам у самој земљи, нерешено курдско питање успоравају раст инвестиција у Турској, каже Ајзенхамер, али Ердоган јаше на таласу национализма и популизма.
„Као што знамо, у ситуацијама када се земља стално налази у егзистенцијалној претњи или барем грађани имају осећај егзистенцијалне угрожености, али не економске, већ безбедносне, тада квалификовање стандарда живота као најбитнијег, код великог броја бирача пада на нижу лествицу. Они онда на прво место стављају безбедносну стабилност и Ердоган то обилато користи“, објашњава Ајзенхамер.
Турска је, показало се, већ на неколико претходних избора постала традиционално подељена на веће градске центре, попут Измира и целе медитеранске обале, која гласа за опозицију и унутрашњости земље која подржава АКП. Не треба заборавити ни југоисток земље, претежно насељене Курдима, које гласају за курдске партије.
Ајзенхамер додаје да се ситуација променила и у Анкари, која више није толико наклоњена Ердогану, па и у Истанбулу.
„Међутим, сада, са читавим овим замешатељством, можемо очекивати да и у овим центрима подршка буде нешто већа. Дакле, то ће остати упоришне тачке опозиције, ту ће опозиција имати боље резултате, али у оваквом вртлогу хаоса то не може да битно промени ситуацију. Ако говоримо и о урбаним секуларистима, и о курдским бирачима, и даље ће међу њима самима долазити до подела“, каже Ајзенхамер.
Погрешна је претпоставка, на пример, да Курди гласају против Ердогана, али његова АКП има јако упориште међу традиционално исламски оријентисаним Курдима, додаје он.
Тренутна ситуација поприлично је чиста, закључује Ајзенхамер — отпор Ердогану може да пружи секуларна интелектуална елита, али у временима када буја популизам, њихов глас се слабије чује.