За евроентузијасте страх од руског утицаја може да буде кључни фактор који може да доведе до промене политике према укључивању Србије, уопште овог региона у Европску унију, каже посланица Скупштине Србије Санда Рашковић Ивић.
Не смемо заборавити, каже Рашковић Ивићева, како су у Унију ушле Бугарска и Румунија — ту је страшно почео да јача руски утицај и проруско расположење, нарочито је то било у Бугарској.
„Онда су то брзо ’спаковали‘, и Бугарска и Румунија су примљене у ЕУ“, подсећа она у емисији „Свет са Спутњиком“.
На питање како чита поруку француског председника Емануела Макрона коју су многи протумачили као „рампу“ за чланство земаља регина у Унији, Ивићева подсећа да је слично рекла немачка канцеларка Ангела Меркел 2009. године.
„Немци имају политичко поштење — што на ум, то на друм. То се и десило. Сада, пошто је Меркелова битно ослабила у својој позицији у матичној земљи, а тиме и у самој ЕУ, Макрон као звезда у успону преузима главну реч и искрено каже да ЕУ не може да се шири даље и да морају да се направе одређене реформе“, наводи наша саговорница.
Милан Антонијевић из Националног конвента о ЕУ сматра да је Макрон само поручио да треба завршити одређено реструктурирање Уније тако да она оснажи своју спољну политику, те да није слао никакав негативан сигнал Србији и региону.
„Сваки брак са 28 људи је веома тежак. У таквој заједници треба имати много компромиса и чињеница да она толико година постоји говори о томе да налази неке нове механизме за даљи рад. А нама одговара, као земљи која има мали број становника, која је економски слаба, да уђемо у заједницу једнаких земаља. Одговара нам овај систем у коме свака земља која је унутар те групе има свој глас који је значајан“, напомиње Антонијевић.
Паркинг за мигранте
По мишљењу Санде Рашковић Ивић, ЕУ више није спремна да прими велики број миграната и треба јој простор где ће ти људи бити заустављени, неки филтер, али да то не буде Турска.
„Турска је земља која је велика и она је незгодан партнер и као такав партнер може да вас уцењује и да целу Европску унију држи у шах-мату. Ако је Хрватска последња земља на којој су границе Европске уније, па онда имате Босну и Херцеговину и Србију и Црну Гору, земље које су много слабије и све три заједно нису ни део Турске, можете онда да некако и тим земљама да припретите и мало их поткупите да нешто ураде за вас, да приме те људе. Европи је потребно паркиралиште за мигранте. Ризикујем да звучим као нека луда жена која продаје теорије завере, али на основу неких разговора са страним дипломатама, мислим да Европи у овом тренутку, овако нереформисаној, није баш много стало да ми будемо примљени сада и одмах“, каже Ивићева, уз напомену да је пријем неке земље у ЕУ пре свега политичка одлука.
Нама су поручили да нема пречица и то су лекције које су научене из Бугарске и Румуније, узвраћа Милан Антонијевић.
Коментаришући Извештај ЕК о Србији, он каже да документ садржи оцене сличне као претходних година, али даје и неки нови угао и неке нове нове задатке, као што су побољшање рада Народне скупштине и стање у медијима.
„Ако погледате изјаве и премијерке и министарке за Европске интеграције и других, још много тога треба урадити, са многим стварима се касни, али ипак има неких мањих помака. Извештај даје ипак неке ствари које смо успели да урадимо и које могу да се похвале и охрабре, али с друге стране, поставља и те како велике задатке у владавини права“, наводи Антонијевић.
На питање о Поглављу 35, које се односи на КиМ, као позитивно истиче да се у Извештају не постављају рокови за постизање правно обавезујућег споразума са Приштином.
По мишљењу Ивићеве, папир звани „правно обавезујући споразум“ попуњаваће се у духу понашања Брисела који је похвалио власти самопроглашеног Косова за нешто што нису ни учиниле. Хвали се конструктивна улога Приштине само зато што су најавили да ће урадити нешто што је требало да ураде пре пет година, каже она.
Садржај споразума, тврди с друге стране Антонијевић, биће уређен на основу предлога добијеног кроз унутрашњи дијалог, али и зависно од преговарачких способности Београда и Приштине. Он истиче да у управо објављеном Извештају Европске комисије о напретку Србије, не дају се јасније смернице свега тога што што Србија мора да уради, али додаје:
„Не бих рекао да је тај папир и даље празан, јер онда бисмо џабе говорили и са председником државе у оквиру целог унутрашњег дијалога. Захтев од ЕУ не стоји јасно, али верујем да се он попуњава и са ове стране. Надам се да се нешто слично дешава и са стране и Приштине“, образлаже Антонијевић.
По мишљењу Санде Рашковић Ивић, прича о ЗСО је „продавница магле“ јер, како каже, четири општине на северу КиМ су некад имале много више, а и сама Србија је пре Бриселског споразума „становала тамо“, док данас то није случај.
„Ми смо извадили државу Србију одатле и сад причамо о томе како ћемо ствари нормализоловати, а пустили смо пет година вакуума и да нам институције Србије замене криминалци, да нам убију Оливера Ивановића. Љути ме у целој овој причи што смо стално терани да вичемо ’царево ново рухо‘“, наводи наша саговорница, додајући да је за њу правно обавезујући споразум Београда и Приштине „у ствари финални акт капитулације“.
Шта је алтернатива правно обавезујућем споразуму
Антонијевић узвраћа питањем шта је алтернатива.
„То једино никада нисмо успели да чујемо“, каже он, док Ивићева подсећа да Србија има полуге за дипломатску борбу: Устав Србије и Резолуцију 1244 СБ УН:
„Жао ми је што Србија није имала снаге, ни у једном тренутку, да спроведе одредбе Устава. Ниједну од тих одредаба нисмо спровели: о суштинској аутономији, о неким могућностима да се формирају институције које ће бити јаке, да се гарантује безбедност и Албанаца на Косову — то смо некако пропустили. Више нам је одговарало прављење јаза. Сада морамо бити реални. Погледајте књигу несталих и са једне и са друге стране за последњих двадесет година“, подсећа Антонијевић.
По његовом мишљењу, замрзнути конфликт не одговара ником, а уместо тога имамо Бриселски споразум и све оно што он предвиђа, између осталог обавезу албанске стране да јасно сарађује са међународним судом који ће утврђивати злочине ОВК над Србима. Он истиче да правно обавезујући споразум не представља признање Косова.
„Треба гледати интересе народа, пре свега безбедности, економске стабилности, останка људи, система образовања, признавању диплома — то су ствари које занимање људе са којима ми разговарамо, нарочито младе“, каже он.
На питање зашто пристати да жртвујемо нешто за ништа, а притом ради уласка у ЕУ, које је такође неизвесно, Антонијевић одговара да треба сагледати реалност на Косову.
„Таквим споразумом сигурно се говори о ЗСО, говори се о правима Срба, говори се о имовини, говори се о предузећима која су остала, али не зарад Србије. Србија треба да се ту измакне и да говори о одрживости и економском бољитку људи који ће живети, не само на северу Косова и зато се и не предлаже та размена територија, јер она оставља огроман број становништва ван те границе. Зато се иде на такве договоре, зато се и од америчких изасланика овде траже гаранције и за положај и за ЗСО и за имовину, повратак имовине и све оно што су реални проблеми људи који живе. Посматрачка столица за Приштину у УН ће омогућити економски бољитак“, верује Антонијевић.