Текст преносимо у целости:
Иако полиција процењује да ће истрага трајати „више месеци“, британска премијерка Тереза Меј већ је идентификовала кривца: наредбу за убиство Сергеја Скрипаља издао је Кремљ. Министар спољних послова Борис Џонсон сматра да „опасно поступање председника Владимира Путина“ представља „црвену нит“, која покушај тровања бившег пуковника руске обавештајне службе повезује са свим претходним злочинима Кремља: „анексија Крима“, „сајбер напади у Украјини“, „хаковање Бундестага“, „мешање у неколико изборних процеса у Европи“, „равнодушност спрам Асадових зверстава у Сирији“. Да сумирамо: Путин је крив зато што је за тако нешто способан.
Између бодежа за лед и чаја с полонијумом, између Лава Троцког (убијеног у Мексику) и Александра Литвињенка (отрованог у Лондону), руске службе безбедности засигурно су ликвидирале велики број супарника настањених у иностранству. И друге владе повлачиле су једнако гнусне потезе, а да то није довело до оваквог дипломатског урагана.
Љага „дуге историје државно спонзорисаних атентата“, која данас вређа Бориса Џонсона, стоји на именима неколико главних градова Запада (Париза, Берлина, Вашингтона) који су на позив Терезе Меј моментално стали против Русије.
С друге стране, Израел је показао изузетну мудрост и уздржао се од учешћа у овоме, вероватно због тога што се налази у самом врху земаља које „спроводе овакве операције, које називају ’екстратериторијалним елиминацијама‘“.
Наспрам списка Палестинаца, међу којима има и званичника, које су у иностранству побиле тајне службе Израела, Руси изгледају готово као наивни аматери: најмање шест људи убијено је само у Паризу, без икаквих посебних последица.
Париз је место у којем је нестао марокански опозиционар Мехди Бен Барка и у којем је убијена Јужноафриканка Далци Септембар, представница Афричког националног конгреса (АНЦ), или, нешто скорије, троје курдских активиста.
Што се Вашингтона тиче, агенти Аугуста Пиночеа тамо су убили Орланда Летелијера, бившег министра Салвадора Аљендеа. То Роналда Регана није пољуљало у уздизању Пиночеове диктатуре, нити је Маргарет Тачер престала да с генералом пучистом испија чајеве (без полонијума) у Лондону, нити ју је то спречило да му поклони сребрно Армада посуђе.
„Екстратериторијалне елиминације“ сасвим су добар опис и америчке праксе да у иностранству дроновима убијају оне осумњичене за тероризам. Барак Обама је током свог мандата званично одобрио преко 2.300 таквих убистава.
Франсоа Оланд поверио се да је наредио неколико вансудских погубљења „државних непријатеља“ — по једно месечно током трајања свог мандата. Па ипак, ниједан од његових политичких пријатеља који су му на ту тему постављали питања током социјалистичких примарија (унутарстраначких избора) у јануару 2017. године није га за то окривио (3).
„Да, то је понекад неопходно“, објаснио је Франсоа де Ружи, који је у међувремену постао председник Народне скупштине.
Превод: Матија Меденица
(Недељник)