О актуелним и будућим пројектима те компаније у Србији и о томе шта значи потписивање Меморандума о стратешком партнерству, за Спутњик је говорио први заменик директора „РЖД Интернешенела“ у Србији Мансурбек Султанов.
После дужих припремних радова, у марту је почела изградња тунела Чортановци на пружном правцу Београд — Нови Сад, који је практично деоница будуће брзе пруге Београд—Будимпешта. Да ли све тече по плану, с обзиром на дуг припремни период?
— Не бих рекао да је припремни период био дуг, зато што је током тог периода освојен обим радова вредан скоро 50 милиона долара. Ти радови који су били припрема за основни — бушење тунела — почели су у јесен прошле године и сада све иде својим током. То је баш захтеван објекат. Деоница од Старе Пазове до Новог Сада, која пролази кроз Фрушку гору и иде обалом Дунава, а коју граде „Руске железнице“, први је и најтежи део брзе пруге од Београда до Будимпеште.
Она је захтевна пре свега због тога што се двоцевни тунел завршава вијадуктом који се даље наставља. Колико времена треба да та два велика пројекта буду завршена?
— Читава деоница, односно железничка пруга, мора да уђе у експлоатацију до краја 2021. године. То значи да објекти који су најзахтевнији, односно тунел и вијадукт, заједно са колосеком и припадајућим објектима, морају да буду завршени пре тога. Тунел и вијадукт укупно су дугачки четири километра, од чега свака цев тунела има 1,1 километар. Вредност радова је скоро 600 милиона долара.
Тренутно радимо и на тунелу и на вијадукту, за неколико дана ће почети радови и на другом вијадукту и већ за месец и по крећу радови на линијском делу, железничкој прузи. Пре неколико дана смо кренули са демонтажом станице у Инђији.
Да ли је то досад најзахтевнији пројекат који сте радили у Србији?
— Ја бих рекао да јесте због тога што је у питању Фрушка гора, природни резерват са посебним законодавством, са посебним захтевима што се тиче животне средине, археологије, што се тиче посебне зоне Сремских Карловаца, флоре и фауне, реке Дунав и слично. Због тога што је то једно од омиљених излетишта и врло је посећено, поштујемо и захтеве пројекта који се тичу посебних мера безбедности. Пре неколико дана био сам на градилишту, и биће и додатних мера безбедности. О томе ћемо обавестити и руководство Националног парка Фрушка гора, али и без тога постоје ознаке.
Да ли досад све тече по плану и према предвиђеним роковима?
— Да, без обзира на то што постоји низ проблема који не зависе од нас као од страног извођача радова овде у Србији, ако видимо да нешто не иде како треба, ми их решавамо у сарадњи са инвеститором и ресорним министарством. Најтежи објекти у грађевини су линијски објекти, због дозвола, због експропријације, али увек нађемо мере којима то компензујемо захваљујући нашем великом искуству и доброј комуникацији.
Увек нађемо неки начин да радимо, да не стојимо, да не трпи посао. Ниједна од наших тринаест деоница у Србији није каснила, чак и више од половине свих наших деоница је било предато на употребу пре рока и са великом уштедом новчаних средстава. Наш циљ је да увек испоштујмо динамику радова. На пример, на читавом потезу од Београда до Будимпеште, без обзира на то што постоји низ извођача, у току су само радови на такозваној „руској деоници“, од Старе Пазове до Новог Сада.
Успешно сте прошле године на барској прузи обновили деоницу до Ваљева. Пошто Србија има намеру да ревитализује комплетан свој део те пруге до Црне Горе, да ли сте досад разговарали са нашим званичницима о могућем наставку сарадње на тој прузи? Да ли сте уопште заинтересовани за тај посао?
— Наравно, заинтересовани смо. На тој захтевној деоници до Ваљева, ми смо се опет показали као веома одговоран извођач радова и надам се да тако цени и српска страна. Коридор 11 је веома захтеван и није било могућности да радимо а да саобраћај буде затворен, да не би трпела туристичка сезона и како не би стао превоз угља за Термоелектрану „Никола Тесла 2“. Радили смо дан и ноћ и било је проблема и са пројектном документацијом и опет са грађевинским дозволама, али испунили смо све и тачно у одређеном року, односно, 15. јула, саобраћај је био пуштен на првој деоници од Ресника до Вреоца, а друга фаза је исто завршена на време и сада већ тече гарантни рок.
Шта се дешава са изградњом најсавременијег диспечерског центра за управљање пругама у Србији који би, како су најавили српски званичници, требало да буде поверен вама?
— Такав диспечерски центар је потреба Србије, кроз коју пролазе сви важни међународни коридори. Намеће се захтев за таквим управљањем саобраћајем после свих ових реконструкција, и ми смо већ дали идејно решење. Пројектни институт ЦИП заједно са ћерком фирмом „Руских железница“ институтом НИИАС већ су неке концептуалне ствари завршили. Ми смо то усагласили са Железницама Србије, а сада је на реду питање финансирања тог посла. Већ смо дали захтев ресорном министарству и очекујемо одговор, а без обзира на то, данас смо добили одговор на наш захтев да буде послата екипа у Русију да би учествовала у разговорима о техничком решењу. После тога је на српској страни да добијемо зелено светло за почетак. Ми смо спремни, као и увек.
На који начин би се то финансирало?
— Очекујемо одлуку Владе Републике Србије зато што смо дали предлог. Постоје опције да ће то бити кредитирано новим руским кредитом, зато што не постоји простор у текућем кредиту, а постоје руске финансијске институције које су спремне да то финансирају.
Која би била вредност тог пројекта?
— Није још одређено техничко решење, чак није још потпуно усаглашено идејно решење, али реч је о радовима вредним око 100-110 милиона долара. Тај диспечерски центар треба да омогући оптимизацију саобраћаја где је безбедност број један. Имате и путнички и теретни саобраћај. Најбоље је што ће Србија зарадити добар новац због транзита кроз предузеће „Србија Карго“, кроз предузеће „Инфраструктура железнице Србије“. Што се тиче нашег дела, ми ћемо да оптимизујемо брзину проласка воза. Софтверски, то би било решено са једне тачке. Наш предлог је да размотримо могућност да то буде у Макишу или у Земуну.
Крајем марта, министарка саобраћаја Зорана Михајловић и генерални директор „Руских железница“ Олег Белозјоров су у Београду потписали меморандум о стратешком партнерству и о заједничкој реализацији инфраструктурних железничких пројеката. Јесу ли на видику нови пројекти?
— Тај меморандум јесте наставак приче зато што ми овде имамо ресурсну базу. Имамо људе, што је најбитнији ресурс у таквим пословима. Половина људи код нас у предузећу овде у Србији је из Русије, и то су веома уско стручни људи и инжењери, а половина је из Србије. Они знају наше захтеве што се тиче квалитета радова и односа према раду, безбедности на раду и темпа рада. Ово је јединствено предузеће са 105 јединица потпуно нове железничке механизације која чека зелено светло за нове пројекте. И што то не бисмо искористили, када овде већ постоји.
У плану су нови послови на Коридору 10 на деоници од Ниша до Димитровграда, као и наставак реконструкције основног правца на том коридору између Ниша и Прешева. Најављује се и реконструкција пруге између Београда и Ниша. За прва два посла, пројектна документација је спремна и тендери се очекују до краја ове године.
Кад ми радимо, дајемо гаранцију на три године. Због тога што смо веома брзо одрадили свој посао и већ предали много деоница, у овој години већ за неке истичу гарантни рокови. А свакој прузи, као и свакој инвестицији, треба одржавање. Нажалост, видимо да то фали овде у систему и предложили смо решење и за текуће одржавање пруге. Надам се да то ће бити добар наставак постојеће приче у Србији.
Кад рачунате да би требало да почну да се реализују ти пројекти који су сада у почетној фази?
— За неколико пројеката које сам поменуо, пројектна документација је спремна и тендери се очекују до краја ове године, а постоје и пројекти који су у идејној фази, концептуалној, на пример пруга од Новог Београда до аеродрома. Скоро сваки главни град у Европи има такву пругу. У Москви са сваког аеродрома имате Аероекспрес. То је веома добра пракса. Та идеја је већ у Влади и у руководству „Руских железница“, и сада ми гурамо и ту причу. Постоји већ неко идејно решење у чему је учествовао и ЦИП, кад постоји финансирање, то све иде веома брзо, две-три године од почетка пројектовања до предаје кључа у руке.
Својевремено сте најавили да „РЖД Интернешенел“ планира и куповину неких фирми у Србији и да је процедура у току. Можете ли сада нешто више о томе да кажете?
— Ушли смо у завршну процедуру. У Србији постоји низ папиролошких питања, а и код нас исто, зато што смо и ми државна фирма, али сад улазимо у завршну фазу. Реч је о фирмама које се, као и ми, баве железничком инфраструктуром.
Пету годину РЖД ради у Србији. Како оцењујете сарадњу са званичницима из министарства, али и са овдашњим колегама и фирмама које су биле подизвођачи?
— Постоји веома добра комуникација са ресорним министарством, са инвеститором, „Инфраструктура железнице Србије“. То све не би било могуће да нам није била доступна комуникација 24 сата седам дана недељно, да ја знам да могу да зовем и директора Железнице, и директора Института ЦИП, и директора пројекта, и државног секретара, чак и помоћника министра. Министарка Михајловић нам је омогућила и директну комуникацију с њом ако је проблем заоштрен. Само због тога радови иду како треба. Није довољан само професионализам ресурса.
Да ли рачунате да сте се после толико година посла овде, у неку руку, већ одомаћили?
— Осим у Србији, ја сам за овакав исти посао одговоран и у још неколико земаља, и кад одлазим службено, ја се у Србију враћам као у своју кућу.