У говору на безбедносној конференцији „Геоинт 2018“ у Тампи на Флориди у недељу, Мејериксова је рекла да су надзорне камере и бежична инфраструктура у око 30 земаља широм света дошле до тог нивоа да контраобавештајне службе више не морају да физички прате агенте ЦИА да би сазнале њихову локацију.
Директорка ЦИА навела је Сингапур као пример, али није рекла које још земље имају ту могућност.
Према речима Мејерикове, услед узајамног протеривања дипломата Русије и САД и чињенице да би неки од њих могли да буду тајни агенти, ЦИА тренутно ради на технологијама које би спречиле дигитални надзор. Агенција се суочава са сличним проблемима у Кини, где амерички извори и обавештајци нестају или бивају убијени, додала је она.
Узгред, највећи градови Русије постигли су висок ниво покривености надзорним камерама, а само у Москви постоји мрежа од 160.000 камера са јединственим центром за складиштење и обраду података. Кад је реч о бежичној технологији, руски главни град је недавно препознат као један од европских „паметних градова“.
Истовремено, директорка је рекла да ЦИА ради на усавршавању тих технологија. То укључује пројект који узима некласификоване уличне и безбедносне камере и упарује их са машинским и алгоритмима вештачке интелигенције да би направио „мапу камера у једној великој престоници у коју немамо једноставан приступ“. То би, како је објаснила, помогло агентима да сазнају да ли их прате надзорне камере.
Друштвене мреже и дигитални отисак помоћу кога се прате паметни телефони и друге технологије такође представљају проблем. То је, како је рекла, принудило агенте да нађу начине да преваре дигиталну технологију тако што, на пример, шаљу лажне податке о својој локацији.
Почетком године, процурили су подаци о корисницима фитнес компанија „Страва“ који су носили њихове наруквице, међу којима су били и припадници америчке војске, што указује на то да стране обавештајне агенције могу на исти начин доћи до података о кретању америчких трупа у земљама попут Ирака, Сирије или Сомалије. „Страва-ликс“ био је само један у серији случајева кад су стране службе добиле прилику да даљински шпијунирају америчку војску користећи технологије попут „Гугл Ерта“, „Бинг мапа“, чак и гео-тагованих фотографија које је снимило америчко војно особље.