Наиме, заговорници чланства Црне Горе у НАТО из редова црногорске опозиције и НВО сектора као крунски разлог зашто та земља треба да постане чланица НАТО-а најчешће су наводили неминовност процеса демократизације и силаска са власти Мила Ђукановића, док је веома често помињан и примјер бившег хрватског премијера Ива Санадера, који је по тим тумачењима на концу одговарао пред хрватским судовима само зато што је та земља постала НАТО чланица.
Оваква реторика дијела опозиције по многима аналитичарима без сумње говори да је у Црној Гори и те како виталан концепт такозване „лојалне опозиције“ коју је Вашингтон промовисао у својим стратегијама за регион, а која се дословце односи на стварање пожељне алтернативе власти у одређеној земљи, која ће такође бити под директном контролом Америке.
Коментаришући овај феномен, Филип Ковачевић, професор обајвјештајних студија на Универзитету у Сан Франциску, за Спутњик каже да многи који су прижељкивали да ће након уласка Црне Горе у Сјеверноатланску алијансу постати главни партнери НАТО-а, своју наду заправо нису темељили на реалним основама.
„Свакоме ко је хтио објективно да сагледа дугогодишње односе између Мила Ђукановића и НАТО званичника, било је јасно да улазак Црне Горе у НАТО не само да неће негативно утицати на политичко трајање Ђукановића, него ће га чак и подупријети и учврстити. Они који су говорили супротно, а било их је нажалост много у црногорској опозицији, били су дио тог истог НАТО пројекта, прижељкујући да их НАТО узме за главне партнере, што се није десило, а по мом мишљењу, није ни могло да се деси“, каже Ковачевић.
Међутим, сада када је извјесно да ће „лојална“ или про-НАТО опозиција морати још да причека како би постала главни љубимац Вашингтона у Црној Гори, наш саговорник сугерише да је у овом тренутку ипак најважније да црногорска опозиција пронађе заједничку платформу за дјеловање.
„Треба тражити чиниоце обједињавања, а не даљег спорења и подјела. Организовани криминал, корупција, тајкунска економија, злоупотребе полиције и обајвјештајних служби — све су ово теме на којима опозиција може и мора заједнички радити“, сматра Ковачевић.
Што се пак тиче самог чланства Црне Горе у НАТО и њене улоге у том војном савезу, Ковачевић сматра да је у том смислу „Црна Гора само мали завртањ у огромној милитаристичкој машини усмјереној према Русији, док њени ставови немају никакав значај“. Како додаје, Црној Гори ће у оквиру НАТО-а убудуће „бити наређено како да поступа“, док ће истовремено „услужна владајућа елита сва наређења промптно извршавати, без икаквог разматрања интереса црногорских грађана и грађанки“.
Нажалост, наш саговорник није оптимиста да ће НАТО помоћи демократске процесе у Црној Гори, већ управо супротно.
„Врло је могуће да ће и Црна Гора бити поново грубо истурена у заштиту НАТО ставова у региону, тако да постоји опасност унутрашње безбједносне дестабилизације. Ђукановићев режим се спрема да се још бруталније разрачунава са политичким неистомишљеницима и да, у свом дугогодишњем маниру, множи број имагинарних непријатеља државе. Не искључујем могућност опасних обавјештајних превара, као што је био случај на дан парламентарних избора 2016. године. Због тога је још ургентнија и важнија сарадња међу опозиционим партијама“, напомиње Ковачевић.
На крају разговора за Спутњик, професор Ковачевић примјећује да се и у самом НАТО-у тренутно повећава јаз између англоамеричких и њемачких интереса, а што ће све, наставља он, „довести до унутрашње парализе и слабљења НАТО-а“.
„Недавни ракетни напад на Сирију спровеле су САД, Британија и Француска, а не НАТО као цјелина, што значи да нису могли постићи унутрашњи консензус. У суштини, овдје се ради о озбиљном сукобу између англоамеричког и њемачког крупног капитала, везано за однос са Русијом. Док се англоамеричким капиталистима оличеним у војно-индустријско-обавјештајном комплексу ратује против Русије (не наравно директно због руског нуклеарног оружја), Њемци, поучени искуством Другог свјетског рата, радије би економски сарађивали и тако ширили свој утицај на Исток“, каже Ковачевић.
Наш саговорник истиче да се са недавним промјенама у Трамповом спољнополитичком тиму, доласком Мајка Помпеа за државног секретара и Џона Болтона за савјетника за националну безбједност, повећао број оних који су за агресиван наступ према Русији. „Стога, очекујем још већа геополитичка заоштравања широм свијета, па и на Балкану, по питању Косова и БиХ“, закључује Ковачевић.