Инаугурација Владимира Путина изгледала је спектакуларно и гламурозно, каже дугогодишњи дописник листа „Политика“ из Берлина Мирослав Стојановић, као у царским временима. Оно што је интересантно, према његовим речима, јесте то да је само троје личности на инаугурацији честитало Путину почетак новог мандата — руски патријарх Кирил, досадашњи и будући премијер Дмитриј Медведев и некадашњи немачки канцелар Герхард Шредер.
„Они су заиста велики пријатељи, и то у правом смислу речи. Политичари имају обичај да се тако ословљавају и када то нису, али у овом случају то јесте једно велико пријатељство, не само државничко. Оно је прерасло у приватно пријатељство још у време када је Шредер био канцелар и када је окончан споразум око ’Северног тока 1‘. Направили су заиста један непосредан, приватни и заиста пријатељски однос, због чега је Шредер понекад трпео велике критике у Немачкој“, каже Стојановић.
Шредер је, подсећа Стојановић, био председник надзорног одбора конзорцијума који је градио „Северни ток 1“, а недавно је именован за председника управног одбора руске нафтне компаније „Росњефт“.
Професор Ненад Кецмановић сматра да је одлука грађана Русије да Владимир Путин остане руски председник и наредних шест година добра вест за Бањалуку, јер су се и Путин, али и руски министар спољних послова Сергеј Лавров, показали као значајни заштитници Републике Српске.
Једна од манифестација добрих односа између Бањалуке и Москве је и градња руско-српског православног центра у Бањалуци, додаје Кецмановић. Већ се зна да ће на полагање камена-темељца доћи Сергеј Лавров, а рачуна се да ће на отварање доћи неко од, како Кецмановић каже, највиших руских званичника.
Говорећи о најављеном предизборном митингу турске владајуће странке, који ће у Сарајеву одржати турски председник Реџеп Тајип Ердоган, Кецмановић напомиње да то говори да у пет кантона у ентитету Федерација БиХ, са муслиманском већином, живи и значајан број турских држављана.
Прави смисао одржавања митинга у Сарајеву је индиректна порука турским држављанима бошњачког порекла, али и подршка Бакиру Изетбеговићу на предстојећим изборима у БиХ, с обзиром на велико породично пријатељство између Ердогана и Изетбеговића, као и на то да, како Кецмановић каже, Изетбеговић лоше стоји у предизборним прогнозама.
Такође је постојао неспоразум на релацији Изетбеговић—Ердоган због тога што је хрватска председница Колинда Грабар Китаровић од турског председника тражила да посредује у бошњачко-хрватском спору око измена изборног закона.
„Ту је неки куршлус настао јер су у Сарајеву јако негодовали због тог сусрета, и онда је из Анкаре дошло објашњење да је у току разговора са Китаровићевом Ердоган консултовао Сарајево, па да ипак није… То је био један шум који се јако негативно одразио на политичку атмосферу у Сарајеву. Говорим, наравно о муслиманско-бошњачком делу, где постоји снажна веза са Турском и ослонац у Турској, тако да су се они осетили повређени да Ердоган са Колиндом нешто ради у прилог хрватске стране“, објашњава Кецмановић.
Ердоган, претпоставља Кецмановић, у том случају није могао да одоли да се не умеша када му се за помоћ обраћа чланица ЕУ.
Ердоган и Санџак
Када говори о томе може ли Ердоган да одигра улогу у смиривању евентуалних тензија у Санџаку, Кецмановић подсећа на информације о, како каже, спектакуларном расту турских инвестиција у Србији и најбољим политичким односима још од доба Кемала Ататурка и краља Александра. Међутим, он истиче да не треба заборавити ни призоре из Ердоганове посете Новом Пазару, када су се, како каже, по целом граду вијориле турске заставе, док српских није било нигде.
„Тај раст утицаја, не Ердогана лично, него Турске на том терену има своје потенцијално лоше и добре стране. Што се тиче Републике Српске, ту постоји асиметрија у односима према Турској, ако гледамо односе Српске и Србије. Ти су односи усаглашени, Српска прати Србију, и можемо рећи и обрнуто. Једна од тачака где постоји асиметрија је према Турској. РС, из врло објашњивих разлога и потпуно основано, има резерве према Турској и према Ердогану још од времена Давутоглуовог министровања“, каже Кецмановић.
Бивши турски министар спољних послова и премијер Ахмет Давутоглу творац је концепта „стратешке дубине“, односно неоосманизма, и у том маниру је Давутоглу једном приликом у Сарајеву на једној конференцији иступио са причом да је турска окупација Босне била успешна, наводи Кецмановић један од разлога због којих РС има резерве према актуелној турској политичкој врхушци.
Такође, Ердоган је помињао да има аманет Алије Изетбеговића да сачува Босну и Бошњаке. Питање је, сматра Кецмановић, шта је то Босна без Срба и Хрвата.
„Таква формулација државника велике земље која има деликатне односе са различитим деловима становништва БиХ могла је, можда, у први мах да делује као неугледна, али он то увек тако понавља и читава та турска прича јако лоше пролази код већине становника БиХ, Срба и Хрвата, док на 75 одсто територије он заправо не залази. Али на ових 25 одсто територије, а то је половина Федерације БиХ, осећа се као код куће и доживљавају га као свога“, оцењује Кецмановић.
Све је то утицало на бившег бошњачког реиса Мустафу Церића да изјави како је Турска матица Бошњака, што, према Кецмановићевим речима, и може да има смисла, с обзиром на то да је исламизација Босне извршена под турским утицајем. То је нови моменат у односима Босне и Турске, који у мери у којој приближава Бошњаке Турској, утолико удаљава од ње Србе и Хрвате. Сасвим је онда разумљиво што односи Бањалука—Анкара готово да ни не постоје, закључује Кецмановић.
То не мора да значи да односи не могу да се поправе. Према Кецмановићевим речима, може се рачунати на две ствари. Прво, Београд би, с обзиром на посету председника Вучића Турској, могао да буде посредник, а као друга опција помињу се добри односи између Ердогана и Путина.
Деликатно иранско питање
С друге стране, на паради на Црвеном тргу поводом Дана победе над фашизмом 9. маја, у свечаној ложи поред Владимира Путина биће само два госта из иностранства — српски председник Александар Вучић и премијер Израела Бењамин Нетанијаху.
Русија је са Израелом повезана специјалним везама. Руски језик је други језик који се говори у Израелу, док је Србија за Русију важна земља на Балкану. На питање шаље ли тиме Русија поруку о својим спољнополитичким тежиштима, Стојановић одговара да је једноставније дати одговор на присуство председника Србије, него када је реч о Нетанијахуу.
„Ту су ствари мало деликатније, поготово сада, око Ирана и рока који истиче и који се, на неки начин, можда и намерно драматизује у политичком смислу. Интересантно је да је јуче француски председник Макрон изјавио да би врло лако могло да дође до рата ако Трамп и даље буде инсистирао на томе да 12. маја раскине нуклеарни споразум са Ираном. Са Нетанијахуом је компликованија ситуација, јер очигледно користи међупростор, где су Ирану везане руке. Да Иран нешто учини, да узврати, Трампу би дао одрешене руке да учини оно што од њега не траже и по сваку цену желе да избегну ЕУ, Француска, Велика Британија, Немачка, и први пут после великих сукоба са Русима направљена је нека врста савеза где је Русија укључена у отпор Трампу“, каже Стојановић.
Све заинтересоване силе и међународне организације саопштавају да Иран ревносно испуњава своје обавезе према нуклеарном споразуму, али је ЕУ, која, према Стојановићевим речима, никада није говорила јединственим гласом у спољној политици, предложила допуне споразума.
На предлог ЕУ засад не пристају ни Иран ни Трамп, док Нетанијаху користи међупростор како би, према Стојановићевим речима, уништио иранска упоришта у Сирији и појачао позиције антииранске, антируске и антиасадовске стране.
Западни аналитичари постављају питање колико израелски напади на Сирију иритирају Русију и због тога је, каже Стојановић, позив Нетанијахуу да присуствује паради у Москви интересантан у том контексту.
„Русији је веома стало да не дође до неких већих сукоба и да се не поремети реална ситуација на терену јер се рат, после седам година завршава где неки циљеви Запада нису остварени“, каже Стојановић.
Путину је стало да одржи добре односе са Израелом, додаје, јер Израел не само да може да поремети равнотежу страха на Блиском истоку, већ и да покрене рат против Ирана.
Трамп, према Стојановићевом мишљењу, неће изаћи из споразума са Ираном, он ће га релативизовати и појачати притисак на Иран.