Новинар Зоран Пановић каже за Спутњик да је Евровизија од самих почетака била и геополитички пројекат у тој мери што су се, поред земаља Западне Европе, такмичиле и социјалистичка Југославија, Израел и Турска. Додаје да се данас заборавља да је и источни лагер имао своју верзију Евровизије и да су и на том такмичењу постојале тензије, као кад је, на пример, на такмичењу у Пољској спикер рекао: „Москва се не чује“.
Де Гол, металци, брадата жена…
„Ситуација после пада ’Берлинског зида‘ постала је слична са фудбалом, јер су се у Евровизију укључиле државе које превазилазе ’политичку Европу‘ — бивше земље СССР-а. Међутим, битно је да Евровизија има ту деголовску димензију — од Атлантика до Урала, што нема ЕУ. Међутим, за разлику од Лиге шампиона и Лиге Европе где је заиста немогуће да азербејџански, белоруски или српски тим дођу до полуфинала, на Евровизији је могуће да нека источна земља победи, што показује да је ту већа доза демократичности и конкурентског духа. Наравно да због тога гунђа ’традиционална Европа‘, јер се више не осећа привилеговано и супериорно“, каже Пановић.
Кад је реч о скандалима који су мањој или већој мери пратили такмичење „лаких нота“, наш саговорник сматра да је ипак највећи скандал кад су Украјинци прошле године забранили учешће Русије на такмичењу, што је показало да се политика директно пресликала на Евровизију.
Иако је од самих почетака Евровизија била и „политички концепт“, на такмичењу „лаких нота“ чешћи су били музички, него политички скандали.
„За мене је најсветлији тренутак Евровизије победа финске групе ’Лорди‘ у Атини. ’Лорди‘ су озбиљан хеви метал бенд и њихова победа је, према мом мишљењу, највећи домет Евровизије. Сећам се да су тада Хари (Мата Хари) Варешановић и Жељко Јоксимовић остали затечени. Слично је било и кад је Кончита Вурст победила јер је то изгледало као у пророчанствима: ’Победиће брадата жена у Европи‘“, истиче Пановић.
Чињеница да готово нико од победника Евровизије није направио запажену каријеру осим легендарне шведске групе „Аба“, за Пановића је доказ да је „Евровизија као концепт увек била важнија од извођача“. Естетика Евровизије временом се променила, тако да данс имамо геј-естетику и идеологију које нису биле важне током Хладног рата, а последњих година постају јако битне на том такмичењу.
Југословенска посла
Пановић подсећа и да је СФР Југославија у позној фази направила неке „психолошке искораке“ који су раније били незамисливи — Црвена звезда је освојила Куп шампиона, а задарска група „Рива“ победила је на Евровизији (1989).
„Што се тиче југословенске Евровизије било је ту међурепубличких тензија јер су се такмичили републички центри са својим кандидатима. После победе ’Риве‘ испливао је међурепублички сукоб, јер је ТВ Београд сматрала да такмичење треба да организује главни град, а на крају је Загреб организовао такмичење, јер је победила хрватска група и представник ТВ Загреб“, подсећа Пановић.
Један од евровизијских парадокса, истиче Пановић, јесте победа Тота Котуња са песмом о уједињеној Европи у време кад је почео крвави грађански рат и распад Југославије.
Кад је реч о нашим „евровизијским пословима“, Пановић каже да је можда још већа „криза“ избила у време распада Државне заједнице Србије и Црне Горе, јер на такмичење нису отишли „Фламингоси“ са покојнима Луисом и Маринком Маџгаљем и песмом која је имала шансе за одличан резултат, а да су Црногорци „искористили прилику да своју новостечену сувереност промовишу на Евровизији“ са групом „Но нејм“.
За југословенску сцену је битно да су многе песме које нису отишле на Евровизију постале велики хитови, попут „Принцезе“ Слађане Милошевић и Даде Топића или „Ситније, Циле, ситније“ Лепе Брене. Одлазак Лепе Брене на такмичење за песму Евровизије 1983. године био би авангардни искорак, што се показало деценијама касније кад су бројне естрадне звезде, од Северине, Марије Шерифовић или Жељка Јоксимовића, мање-више успешно представљале своје земље на такмичењу.