Ипак, прича о клинчевачком војводи и јунаку који се истакао у Сечи кнезова могла би да се екранизује, а постоје и најаве да ће започети потрага за местом где је сахрањен.
Драги Ивић, директор пожаревачког Центра за културу, испричао је за РИА Новости о томе како је Крим постао уточиште српском војводи Миленку. Ивић планира да сними филм о српском народном хероју, али му је жеља, пре свега, да пронађе његов гроб и његове посмртне остатке врати у Србију.
Он је навео да би део документарца могао бити сниман на Кримском полуострву, где је српски војвода живео од 1812. па све до смрти, после 1831. године (тачан датум се не зна).
Позивајући се на историјске изворе, Ивић каже да се гроб војводе Миленка налази на територији Бахчисарија, на југозападу полуострва. Према његовим речима, тамо се налазе три гробља: турско, татарско и православно, а човек који је некада одржавао гробље својевремено је тврдио да је српски јунак баш ту сахрањен.
Руски војни историчари сматрају да ће бити веома тешко да се нађу посмртни остаци војводе Миленка, пошто се за много гробова не зна где се налазе.
Руски медиј подсећа да руско-српски односи имају богату историју. Како наводи, од 13. до 15. века, када је Русија била под татарско-монголским јармом, српски владари су подржавали руски манастир Свети Пантелејмон на Атосу. Током владавине Петра Великог, Срби и Црногорци су активно приступали у царску службу. У намери да Русију учини великом поморском државом, император је позивао стручњаке из Дубровника (Рагузе), Херцеговине и Црне Горе, који су били познати по својим богатим поморским традицијама.
У мају 1807. је први одред руске војске под командом генерал-мајора Ивана Исајева крочио на српску земљу како би подржао локално становништво у борби против Турака.
Након што је Стојковић напустио Србију, једно време је живео на територији данашње Херсонске области, да би потом ошао на Крим.
Подсетимо, Миленко Стојковић је рођен 1769. године у селу Кличевцу, у нахији пожаревачкој и био је један од најзначајнијих вођа Првог српског устанка. Као имућан домаћин, пред устанак је већ био на челу покрета који се развио у његовој нахији, највећој у Београдском пашалуку.
Након чувене Сече кнезова (4. фебруара 1804.), масовног погубљења српских народних поглавара од стране јањичарских старешина — дахија, војвода Миленко је у августу исте године на острву Адакале на Дунаву лично погубио четворицу дахија.
Циљ дахија, које су узурпирале власт у Београдском пашалуку, био је да погубљењем српских кнезова спрече побуну народа, али то је само убрзало избијање Првог српског устанка (1804-1813).
Миленко је остао упамћен као неустрашиви јунак. Ниједну битку није изгубио, а велики војнички успех доживео је у бици на Иванковцу, која је означила крај борбе против јањичара и почетак рата народа Србије против турског царства у Европи.
Бој на Иванковцу између устаника вожда Карађорђа и војске Османског царства догодио се у време Првог српског устанка од 18. до 20. августа 1805. године, крај Ћуприје.
Нишки Хафиз-паша је кренуо са турском војском на Београд да заврши са устанцима, унапред славећи победу. На Иванковцу их је дочекао Миленко Стојковић са Петром Добрњцем и Стеваном Синђелићем. У овом пресудном боју српска војска је однела победу над бројнијом и боље наоружаном војском Османског царства, а сам Стојковић је рањен.
Бој на Иванковцу био је први ратни сукоб са турском царском војском, а по оцени историчара „представља једну од најзначајнијих и највећих победа Карађорђевих устаника, предвођених Миленком Стојковићем, у читавом раздобљу Првог српског устанка“. То је истовремено блистав пример тактички добро осмишљне и остварене војне операције.
Првих дана јануара 1806. године Миленко је са устаницима продро у Неготинску крајину и заузео утврђени Пореч на Дунаву, а наредне године, водећи тешке борбе на Штубику и борбе на Малајници, стварао је услове да се руска војска пребаци на десну обалу Дунава. Битка за избављење је трајала три недеље. Долазак Карађорђа са појачањима омогућио је да се ослободе опкољени Срби на Штубику.
Стојковић је заједно са вождом Карађорђем на Великом острву дочекао руског команданта Ивана Исајева. Ту га је Карађорђе прогласио за војводу.
Војвода Миленко је један од најзаслужнијих за остварење државне независности Србије, али је због сукоба са Карађорђем око политичких питања протеран из Србије.
Одбио је место попечитеља иностраних дела, јер није хтео да од војводе постане чиновник, а Скупштина га је за казну протерала из Србије, коју је напустио 1811. године и отишао у Русију, где је провео око 20 година.
Он је један од најконтроверзнијих вођа Првог српског устанка и, осим по јунаштву, упамћен је и као оснивач првог српског харема који се налазио у Поречу, заливу на путу од Доњег Милановца ка Ђердапској клисури. У харему је било и робиња и слободних жена, углавном Туркиња, али и Влахиња. Децу рођену у харему, од којих је некима и сам био отац, поклањао је удатим Српкињама које нису могле да имају порода. Харем је касније распустио, а у изгнанство у Русију, која га је прихватила доделивши му пензију и чин пуковника, повео је само своју миљеницу — Влајну Катинку — којом се касније и оженио и са којом је добио сина Илију.
Данас у његовом родном селу стоји спомен-плоча, постављена 2004, поводом двестоте годишњице од почетка устанка у Србији, а једна улица у Београду носи његово име.
Две године пре Стојковића, из Србије је протеран и Петар Добрњац, такође због неслагања са Карађорђем. И он је за земљу изгнанства изабрао Русију, у којој је и преминуо 1831. године.