Он наводи да Европска комисија прећуткује да жели да се супротстави нешто растућем утицају Русије и Кине у региону, пише Хазелбах и додаје да обе маме новцем и инвестицијама и, насупрот ЕУ, не постављају непријатна питања о стању правне државе.
Према његовим речима, против пуног чланства у догледно време не говори само то што су земље Западног Балкана далеко од испуњавања тражених „домаћих задатака“, већ и темељна дилема која нема везе са реформским темпом на Балкану.
Он каже да је ЕУ тренутно превише забављена собом и нема снаге за нову рунду проширења, а већ и само помињање термина у многим европским престоницама изазива панику, за шта, оцењује Хазелбах, има добрих разлога.
Пре свега, оцењује Хазелбах, приликом последњих проширења „забашурене“ су мањкавости земаља кандидата, попут Румуније и Бугарске.
„Али када неко једном уђе у клуб, против њега готово да нема механизама. Он профитира од свих предности ЕУ и има право гласа, чак и када се не понаша како би требало. На примеру власти у Пољској и Мађарској може се видети колико је Бриселу тешко да примора државе-чланице на добро владање“, оцењује Хазелбах.
Како је истакао, национализам је можда највећи проблем Балкана, а иако се ЕК нада да би се он зауздао приступањем ЕУ, вероватније је да би тада тај национализам само био унутар уместо ван ЕУ.
„Не треба заборавити огроман економски јаз. Свих шест земаља су привредно далеко испод просека ЕУ чиме би постали нето-примаоци. Што је више прималаца, чланство у ЕУ постаје све непривлачније за нето-даваоце. Солидарни принцип је у суштини у реду, али неравнотежа не сме постати превелика. Пуно чланство и слобода кретања која иде са њим вероватно би довели до новог таласа исељавања са Балкана ка боље стојећим земљама ЕУ и њиховим развијеним социјалним системима“, пише немачки аналитичар.
Он закључује да ЕУ не може себи да приушти Западни Балкан, нити сме да га препусти утицају Русије и Кине, због чега циљ мора да остане тесна веза — не пуно чланство већ партнерство слично ономе са државама споразума ЕФТА (Норвешка, Швајцарска, Исланд и Лихтенштајн), а које би подразумевало економску сарадњу, као и многоструку подршку, али не и право гласа.
„Вероватно многи шефови држава и влада ЕУ резонују слично, али то не изговарају гласно. Уместо тога су се на самиту ЕУ и Западног Балкана поново чуле старе фразе о томе како ће те државе за пар година бити у клубу, али да је сада још прерано. Искрено би било да обе стране говоре о реалној перспективи са конкретним временским хоризонтом“, закључује Хазелбах.
Танјуг