Према речима Ђукановића, данас су веома живи политички и вјерски фанатизми чија је мисија отворено негирање историјског и духовног бића Црногораца. „Као предсједник Црне Горе бићу изузетно посвећен проналажењу пута за савладавање овог тешког, наслијеђеног хендикепа нашег савременог развоја“, поручио је Ђукановић.
Аналитичар Бошко Вукићевић оцјењује да је продубљивање подјела и тензија основна тековина и заштитни знак владавине Мила Ђукановића, истичући да Милова најава коначног обрачуна са СПЦ у Црној Гори може бити неочекивана само у оним круговима који су мање упућени у овдашња дешавања.
„Иако ово није први пут да диктатор пријети ’коначним рјешењем‘ за Православну цркву у Црној Гори, може се примијетити повишени степен радикализације у његовој реторици“, примјећује Вукићевић и додаје да Ђукановић Цркву, а самим тим и православне вјернике, макар на посредан начин, означава као „наслијеђени хендикеп“, али и као „најистрајнији и најопаснији фактор деструкције“ у „процесу који жели привести крају“.
Саговорник Спутњика истовремено напомиње да се Ђукановићев екстремни антиправославни дискурс може посматрати из два угла.
„На једној страни, несумњива је његова жеља да задовољи, макар реторички и само формално, ултранационалистичке дјелове монтенегринског режима, тзв. Дукљане, који смисао сопствене идеологије и политичке мисије виде искључиво у србофобији. Такви припадници дукљанског фанатизма, иако махом декларисани атеисти, активно подржавају и добрим дијелом финансирају новоосновану квази-вјерску НВО ЦПЦ“, објашњава Вукићевић.
Он подсјећа да је нервоза тих кругова нарочито била присутна, уз изразе огорчености, очаја и безнађа, а и накнадне примитивне и вулгарне нападе упућене вјерном народу и омладини, након скорашње величанствене литије у Никшићу, на Дан Светог Василија Острошког, када је ријека од десетина хиљада вјерника пролазила улицама града.
Иако, како сматра Вукићевић, саопштења, скупови и акције тзв. Дукљана углавном производе „трагикомичне ефекте“, међу њима ипак „има појединаца који посједују солидну финансијску моћ“. Управо је тај финансијски фактор, додаје наш саговорник, и „основни разлог због којег их шеф режима не занемарује, имајући у виду да је за њега, такође убијеђеног и јавно декларисаног атеисту, новац увијек представљао врховно божанство“.
„На другој страни, код Ђукановића вјероватно и постоји воља за рјешавањем црквеног питања, како он воли да се изрази, јер је свјестан да црквени елемент, ако ништа друго, у одређеном тренутку заиста може представљати опасност одржавању његове скоро тродеценијске диктатуре“, наводи Вукићевић. Како истиче, Православна црква данас, уз огромну енергију и свакодневну дјелатност митрополита Амфилохија и других великодостојника, показује знакове консолидације и виталности: саграђено је и обновљено мноштво цркава и манастира, док народ опет масовно присуствује богослужењима.
„У таквој атмосфери поруке црквених великодостојника, које у складу са традицијом њихових претходника из славне лозе Петровића нијесу увијек и искључиво везане за вјерски сегмент, заиста представљају сушту супротност тековинама Ђукановићевог режима“, каже Вукићевић.
У том светлу, црквени великодостојници који шаљу поруку о ’обнови слободне Црне Горе“ се у неком смислу свакако могу сматрати пријетњом за актуелни режим, сматра наш саговорник и упозорава да се и поред обновљене снаге православља Ђукановићеве пријетње не смију потцијенити, јер је он и раније успијевао да пронађе одговарајуће стратегије у неповољним околностима.
„Тако је заједно са клептократама, на преваран начин, успијевао да ’прогура‘ пројекте који су имали изузетно малу подршку грађана, као што је признање лажне државе Косово, увођење санкција Русији и насилно угуравање земље у НАТО. Нема сумње да ће у случају да се заиста одлучи на обрачун са Црквом, а првобитне мјере ће подразумијевати покушаје одузимања имовине, Ђукановић искористити све институционалне механизме који му стоје на располагању“, наводи Вукићевић.
Према његовом мишљењу, тешко је предвидјети да ли ће доћи до неког отворенијег напада шефа режима на Цркву.
„Ако се то заиста деси, не треба занемарити вољу и истрајност вјерног човјека, који ће знати да у том случају буквално брани светињу“, закључује Вукићевић.