Према писању светских медија, Иран је европским државама поставио више услова од чије имплементације ће, како се наводи, зависити посвећеност Техерана нуклеарном споразуму.
Међу условима Ирана је осигурање гаранција европских банака да ће наставити трговинску сарадњу са Ираном, као и гаранције европских држава поводом продаје иранске нафте.
Техеран такође захтева од Европе да на преговорима не дира ирански нуклеарни програм и његову регионалну активност, а државе ЕУ треба да покажу да им се може веровати у раду на нуклеарном споразуму са Ираном.
Слободан Јанковић са Института за међународну политику и привреду, међутим, не верује да је реч о некаквом „ултиматуму“ Техерана Европској унији јер те захтеве иранске власти нису изнеле ни у једном званичном документу.
Пре се ради, додаје наш саговорник, о ставовима и порукама које је ирански верски лидер ајатолах Али Хамнеј изнео на састанку са представницима три гране власти, а које треба посматрати како у спољном, тако и унутрашњем контексту.
„Иран је свестан да ће било какво сукобљавање на Блиском истоку негативно утицати на ЕУ и њену економију, па у том смислу Техеран има одређену преговарачку позицију и могућности да нешто тражи од Уније. Друго, Иран то тражи у тренутку када су водеће нафтне и грађевинске компаније из ЕУ већ направила прве уговоре са Ираном након 2015. године, па ће сходно томе пуно изгубити уколико под притиском САД изађу са иранског тржишта. Коначно, Иран жели да успостави један шири оквир сарадње и тражи гаранције да ЕУ заиста жели да настави да поступа по постојећем споразуму“, оцењује Јанковић.
Међутим, додаје наш саговорник, треба имати на уму да је порука о „условљавању“ Немачке, Велике Британије и Француске превасходно унутарполитичке природе.
„Она је, наиме, усмерена на оне у Ирану који се плаше нових санкција, који траже неку врсту компромиса, па чак и то да Иран прихвати најновије америчке захтеве не би ли се избегле санкције и живело мирно. Ирански духовни вођа је свестан да у Ирану има и таквих гласова, па на овај начин жели да мало охрабри људе и подигне им самопоуздање. Не треба заборавити да у тој земљи постоје унутрашњи сукоби и превирања између умеренијих људи које представља актуелни председник и оних мало конзервативнијих, као ни улогу Иранске револуционарне гарде која почетком године јесте подржала Хамнеја, али су се касније појавиле спекулације да он жели да их ослаби“, указује Јанковић.
И Николај Кожанов са Европског универзитета у Санкт Петербургу сматра да је овај наводни ултиматум намењен за унутрашњу употребу, јер у Ирану постоје снаге незадовољне нуклеарним споразумом.
„Такође, Техеран схвата да будућност санкција зависи, пре свега, од тога да ли ће Европа дефинитивно рећи ’не‘ америчким рестриктивним мерама против Ирана. Зато Иран подиже улог и покушава да изврши психолошки притисак на Европљане, јер је бесмислено одговарати Трампу који има чврст став поводом санкција. За разлику од Трампа, Европа сматра да је нуклеарни споразум велики успех и Иран то користи како би, бар на речима, упозорио Европљане“, каже Кожанов за Спутњик.
И Иља Грашченков, шеф Центра за регионалну политику, сматра да није реч о ултиматуму, већ о апсолутно разумљивом ставу Ирана.
„Техеран се плаши да ће на својој кожи осетити оно што су осетиле друге земље које су постале ’непријатељи Вашингтона‘, попут Сирије. Иран схвата да САД брутално и доследно истискују са Блиског истока оне снаге које су, према њиховом мишљењу, неподобне. Са друге стране, због односа са САД, Европска унија није у могућности да се придржава одмерене политике према Ирану, а Техеран то осећа и упозорава Европу на одређене ’црвене линије‘. Притом, сматрам да су захтеви Ирана у потпуности у складу са тржишним правилима јер се тичу, између осталог, и економских интереса те земље“, оцењује Грашченков за Спутњик.
На питање колико су водеће земље ЕУ у стању да одговоре иранским захтевима, Јанковић каже да сумња да бих Хамнеј излазио са нечим сличним да не зна да постоји велики притисак у земљама ЕУ да се прилагоде америчким захтевима.
„Нажалост, амерички утицај је толико снажан да ЕУ није у стању да му се одупре. То су показале и америчке санкције Русији којима се ЕУ испрва противила, али се убрзо приклонила Вашингтону. Хамнеј је свестан тога, али једноставно не жели да испадне ’слаб играч‘ који делује искључиво реактивно, па поручује да нису само Американци ти који намећу притисак и диктирају темпо, већ да то може и Иран. Наравно, друго је питање колико Иран може издржати под санкцијама, али овај тренутак треба гледати као једну дипломатску борбу у којој је Техеран оценио да оваквим изјавама може да добије на унутарполитичком плану, а вероватно нешто и на спољном. Да ли су добро одиграли показаће наредни месеци“, закључује Јанковић за Спутњик.