Сергеј Алдушкин најрадије слика пејзаже и портрете, а његова највећа инспирација је сам живот.
„Ми сликари инспирацију проналазимо у свему, ми приказујемо живот“, каже наш саговорник, чији креативни дух не мирује никада, па чак ни у тренуцима док чека да уђе у наш студио. О томе сведочи разиграни цртеж мастилом, настао у оближњем кафићу за свега пет минута, на којем је сликар представио зграду у комшилуку Спутњика. Већина нас који пролазимо поред ње сваки дан вероватно не би умела да је опише. Само један поглед на Алдушкинов цртеж открива нам мноштво детаља који красе то старо, али лепо здање, а који нам свакодневно промичу.
Цртеж се налази у свешчици испуњеној калиграфским белешкама о утисцима с бројних путовања. Прате их поетичне минијатуре — цртежи у мастилу и акварелу. Реч је о благу које оставља без даха, јер ти цртежи говоре више од хиљаду речи. Ту су и људи, и природа, и објекти које сликар непрестано запажа, посматра и прожима их сопственим осећањима, чувајући их од заборава и удахњујући им поезију коју им туробна свакодневица често одузима. Алдушкин је пажљив и проницљив посматрач. Његове линије су истовремено живахне и прецизне, а разливене боје производе игру светлости и сенке која продубљује значење и смисао виђених призора.
Руски сликар радо долази у Београд и Србију, где је упознао „добродушан, мио, гостољубив и поносан народ“ и стекао мноштво добрих пријатеља. Једна од њих је и Мирјана Стојановић, сликарка која води дугогодишњи пројекат „Србија с палете руских сликара“. Међу резултатима тог пројекта, у којем учествује и Алдушкин, јесте „Српски албум“, монографија с делима руских сликара инспирисаних пределима и људима у Србији.
Снага Волге као извор надахнућа
Сергеј је вечити путник који радо обилази и упознаје своју родну Русију, али и друге делове света. Најбоље се, међутим, осећа у родном селу, у које се, како каже, увек враћа да би примио енергију из земље на којој је одрастао. Овај уметник је стасао у Маријском крају, покрај Волге, међу Маријцима. То је угро-фински народ који Алдушкин описује као веома радне и веома музикалне људе, опчињене снагом велике реке.
Мајсторство овог сликара огледа се и у умећу да пред публиком, уживо, ствара аквареле. Алдушкин нам објашњава да, док бележи призор испред себе, најчешће мртву природу, чује сваки уздах из публике, свестан је сваког покрета својих посматрача и може да опипа осећања која испуњавају простор, преносећи та емотивна струјања на своје радове.
Почео сам да сликам веома давно. Много путујем, а акварел је мобилан и њиме веома брзо може да се пренесу утисак и атмосфера, без накнадног враћања слици. Акварел омогућава да се улове тренутак у природи, човеково расположење. Што се то брже пренесе, боље су представљени емоције и атмосфера“, прича нам сликар.
Наш саговорник је таленат, по свој прилици, наследио од оца, који је био самоуки сликар.
„Мој отац је за собом оставио мноштво живописних слика. Пошто је рано умро, желео сам да сачувам од заборава његово стваралаштво. Писао је и стихове, драме… Његово наслеђе сам рестаурирао и чувам га у кући у којој сам се родио и одрастао. Ту сам подигао и стваралачки дом за своје пријатеље, који могу ту да дођу и да раде. Ту је и изложбена сала, у којој је представљено маријско стваралаштво. Тако је оно што је за собом оставио мој отац добило свој смисао“, задовољно истиче сликар.
Сергеј Алдушкин активно учествује у пројектима руске галерије „Златни плес“ која негује традицију руске реалистичке школе.
„Руска школа сликарства је врло разнородна. Ако, на пример, посматрате дела у Третјаковској галерији, видите да се руско сликарство развијало на темељима стваралаца као што су Суриков, Рјепин и многи други. Одатле је потекло и совјетско сликарство, ствараоци попут Иванова, Коровина. И то се наставља и дан-данас. Ја сам један он оних сликара који воли руску уметност. Немам потребу да је подражавам, али не видим ништа друго што би ми било смерница за пут којим идем“, закључује Алдушкин.