На Светском првенству у Италији 1990. године постали сте један од хероја аргентинске репрезентације. У утакмици против СССР-а ушли сте у игру на самом старту утакмице када се повредио Нери Пумпидо. Шта сте осећали у том моменту?
— Наравно, то није било једноставно: мој пријатељ је био повређен. Ако голман напусти терен, његова повреда је заиста озбиљна. Све се десило толико брзо да и нисам успео ништа да осетим. Већ смо претрпели пораз у првој утакмици против Камеруна и ако бисмо изгубили од СССР-а, испали бисмо са турнира. Али нисам размишљао ни о чему од тих ствари, просто сам ушао у игру на једној веома важној утакмици. Када сам чуо последњи судијски звиждук, постао сам свестан ситуације. Рекли су ми да је Пумпиду напрсла кост. То је био страшан осећај, почео сам да плачем. А већ на следећој утакмици сам, сасвим очекивано, био нервозан.
Стално Вам постављају питања о Вашем дебију на Светском првенству. Да ли често размишљате о ономе што сте тада преживели? Ви сте тада постали „голман специјалиста за брањење пенала“.
— Захвалан сам што се то десило. Не знам зашто, али људима у Аргентини је прирасло к срцу то првенство 1990. године, чак и онима који су сада тридесетогодишњаци. Без обзира на то што су тада имали само по две године, односе се веома топло према мени. Наравно, разумем да технологија данас дозвољава да се све сазна и види, али они показују најискренија осећања и зато сам задивљен. Многи људи ме питају да ли можемо да се фотографишемо ако ми није тешко. Увек одговарам: „А зашто би ми било тешко?“. Хвала Богу што је тако и што ме толико воле.
Када сте играли, имали сте једно сујеверје. Кажите нам нешто детаљније о томе.
— Да, имао сам сујеверје које је никло из потребе.То је природна физичка потреба. Обично, када је много вруће, пијемо много течности која се нагомилава у телу, а у одређеном моменту га мора и напустити. Ако се човек бави неким спортом, те течности је тешко ослободити се. У једном моменту то постаје прилично неподношљиво и човеку се иде у тоалет, али на фудбалском терену га нема…
И како сте успели да се извучете из тако непријатне ситуације?
— Фудбалски терен се претворио у велики тоалет. Заклонили су ме моји саиграчи. Тада није било толико много камера као сада, али их је ипак било. Све се десило пред пенал серију са Југославијом, а после тога је постало сујеверје. Тај „ритуал“ сам обавио и пред меч са Италијом. И на свих шест мечева Аргентине при „изласку“ сам радио исту ствар. Ни једну од тих утакмица нисмо изгубили, па изгледа да сујеверје „ради“.
ВАР систем ће позитивно утицати на фудбал
Од тада је прошло много година и фудбал се много променио. Шта можете да кажете о ВАР систему? Према Вашем мишљењу, како би се завршавала претходна такмичења да је на њима било могуће обраћање техници? На пример, да ли би се променио исход финала из 1990. године Немачка-Аргентина у којем је досуђен веома споран и сумњив пенал?
— Заиста је био споран. Могуће је да је, са тачке гледишта судије, донета правилна одлука. Али у мом памћењу ће заувек остати слика у којој Роберто Сенсини буквално на неколико метара од мене стартује прво на лопту, а тек после тога на немачког фудбалера. Да је постојала могућност да судија поново погледа тај моменат, мислим да не би показао на белу тачку. Нажалост, пенал је досуђен, без обзира на наше протесте.
Дакле, ВАР систем ће бити од користи фудбалу?
— Допада ми се систем. Критикујемо судије толико дуго времена. А и нама, који коментаришемо, потребно је да погледамо по 4-5 пута да бисмо донели коначно решење: да ли је неко играо руком, да ли је био офсајд или фаул. Притом, коментатори могу да виде ситуацију са 4 камере. Арбитар гледа из само једног ракурса и принуђен је да донесе одлуку за неколико секунди. Наравно да им није лако. Њихове одлуке могу да буду неправедне, али и они су обични људи и грешке су сасвим логичне и дешавају се.
Постоји мишљење да поновљени снимци могу утицати на темпо игре. Шта мислите о томе?
— Да, фудбал има свој ритам и поновљени снимци га могу нарушити и смањити интензитет емоција. Али са моје тачке гледишта, овај систем је потребан фудбалу, јер се за његово увођење не тражи нека огромна промена структуре игре. Што се тиче гледалаца, они ће се временом навићи. У рагбију прекидају игру, гледају снимке. У тенису такође, тенисер тражи снимак „хокај“ система који исто мало успорава игру, али навијачи на то не обраћају пажњу.
За кога је ова новина боља? За фудбалере или телевизијске гледаоце?
— Мислим да ће бити боља за саму игру, јер ће се смањити број грешака код доношења кључних одлука. Замислите да вам цео годишњи труд уништи једна грешка. Притом, она се деси ненамерно. Ми голмани такође грешимо, на пример, када нам лопта исклизне из руку. Наравно, то се не дешава са намером. У спорту се ствари дешавају тако. Са судијама је иста ситуација. Они су само људи и доносе одлуке на основу неких критеријума. На то утиче и позиција на којој се налазе. Поред тога, и фудбалери могу да симулирају и да на тај начин утичу на судију. Дакле, и играчи могу да буду глумци.
Да ли сте некада прибегавали „глуми“ на терену?
— Голману је то веома тешко: сви те гледају. Поред тога, свима нам је познато да у казненом простору голмана нико не сме да пипне. Тако да при сваком контакту између играча и голмана, судија доноси одлуку у корист овог другог. Али у моје време се том предношћу нисмо посебно користили.
Срећа је део фудбала
Шта се то дешава са репрезентацијом Аргентине? Од 1993. није освојила неки велики турнир.
— И ја бих то желео да знам. Да ми је неко 1993. године на Купу Америке у Еквадору пришао, потапшао по рамену и рекао: „Сењор Гојкочеа, славите ову победу јер ваша репрезентација неће играти у финалу више од 20 година“, помислио бих да је то нешто нереално. Али то се десило, ништа се ту не може.
Притом, Аргентина увек има добру репрезентацију са сјајним играчима, познатим у целом свету…
— Савршено тачно. Уопште, за тих 20 и кусур година, улазили смо у финале Купа Америке 2004, 2007, 2015. и 2016. године. Такође смо били у финалу Светског првенства 2014. године, али на Купу Америке наш тим има више потреба него на Мундијалу, јер се број кандидата смањује. На кратким турнирима, ако се пробудите лоше расположени, опалиће ти пар шамара и послаће те кући. А пре тога, тим је могао да добије четири меча, али због само једног пораза, можеш да завршиш такмичење.
Чини се да формула успеха у фудбалу не постоји?
— Не, наравно да постоји. Могуће је припремити се одлично и имати најбоље играче, али фудбал је и даље само игра.
Колико је ту важна срећа?
— Утиче у одређеној мери, али од ње не зависи све. Ми смо 1990. године играли са Бразилом. Ако бисмо играли десет утакмица са њима, победили бисмо само у једној. Бразил је играо одлично, али нису били ефикасни, и то је, такође, део фудбала. После тог неуспеха и за само четири године, постали су светски прваци. Али баш тог дана у 15 часова у Торину, фортуна није била на њиховој страни. Дијего Марадона је упутио мајсторски пас и Клаудио Каниђа је постигао гол. Судбина је хтела да се сви бразилски напади заврше неуспешно. Или сам хватао лопту, или је она одлазила поред гола.
Модерним фудбалерима је потребна помоћ психолога
Од чега се састоји психологија голмана?
Да ли можете да ми именујете голмана који није примио ниједан гол у својој каријери?
— Не!
— Управо тако. Једног дана ће ти га ипак дати. Понекад, три или четири меча нико не може да ти да гол, а онда примиш два. Твој тим победи са 3:1, али ти си ипак примио гол. Прво што треба урадити је — идентификација проблема. Ако то не урадиш, наставићеш да живиш у илузијама.
А никада себи нисте говорили: „Треба да будем јак, не треба плакати, не треба очајавати…“?
— Не… Знате ли шта сам радио за време пенала?
Кажите…
— Мишљење је да је пенал лакше дати него промашити. Ако већ дође до пенала, каже се да је вероватноћа да се да гол 80 одсто. Ту се голман не криви за изгубљени меч, већ се све негативно пребацује на играча који није дао пенал. За време пенала управо сам се трудио да мислим о томе да се са мене скида део одговорности. У том моменту сам размишљао о томе, али сам у себи размишљао да је неопходно ухватити лопту и заиста сам то желео.
То и није тако лако. Да ли сте се некада обраћали за психолошку помоћ?
— Не. У моје време је психолог био табу тема. У Аргентини, наравно. Али данас је фудбалерима свакако потребна нека врста помоћи и подршке. Томе доприносе сва доступна техничка средства. Недавно су на сајту једних аргентинских новина објавили снимак тренинга голмана „Ривер Плате“, свака његова грешка је под будним оком целе нације… То је просто безумно!
Значи, увек сте осећали притисак јавности, само што је он сада постао јачи?
— Природно. Сада те на терену снимају мобилним телефоном, онда то постављају на друштвене мреже. Стављају те под огроман притисак, којег раније, једноставно, није било. Зато је у данашње време веома важно да фудбалер буде добро психолошки припремљен, то је део спортске каријере. Иначе не можеш да се концентришеш на свој посао.
Меси или Марадона?
— Какво је то питање? Не могу се упоређивати. То је некако лудо. Али морамо признати да су у једној ствари слични: обојица су Аргентинци. То је друга ствар коју волим. Али да се утврди ко је бољи, то је веома тешко. Сваки од њих био је најбољи у свом времену.
Ко вам је ближи?
— Много тога сам прошао заједно са Дијегом. Не могу да вам опишем тај топли пријатељски однос. Замислите овако: били смо репрезентативни другови, били смо ривали у клубовима, а чак ми је био и тренер. Заједно смо снимали телевизијску емисију, а последњи гол који је дао у званичној утакмици — дао је мени из пенала. То је одговор на Ваше питање.
Кажите нам укратко, које су добре стране пријатељства са човеком који је познат у целом свету? Када вас виде у Русији, одмах сви помињу и Марадону.
— Иста ствар се дешава у било којем делу света, чак и онима у којима никада нисам био. Где год Дијего дође, окружује га маса обожавалаца. Један човек га је чекао код излаза из сауне како би узео аутограм. Да полудиш! Зато и кажем да је за фудбалера веома тешко да буде светски познат, јер га то лишава одређене слободе. Не можеш једноставно изаћи из хотела како би видео знаменитости, или, просто, запалити цигарету негде напољу, јер ће те гледати на стотине усхићених очију.