Када су се окупили за квалификације за СП, после већ пропуштена три велика такмичења, нико се није надао ничему. Свађе, откази играча, смене у савезу, лоши резултати који су се низали… Све је то „отерало“ и наду и вољу да се прате „орлови“. Иако је фудбал најомиљенији спорт међу Србима, окренули смо се неким другим.
На место селектора је дошао Славољуб Муслин. Није био по „мери“ свих 7 милион „селектора“ које Србија има, али није много марио за то. Кренуо је да крпи тим. Почео да успоставља систем, правила… Да гради причу из темеља. Или је можда боље рећи „из блата“.
Почео је скромно. Први меч и подела бодова са Републиком Ирском. Београд. Стадион Маракана — гледалаца 6.000! Пролазиле су квалификације, ређали се голови и бодови. Последњи испит. Испит зрелости. Испит вредан Мундијала. Маракана — пуна! И положен је. Положили су га ови момци. Са тешком муком, али заслужено. Први у групи! Свака кап проливеног зноја играча, свака тактичка мисао тренера, све је добило смисао. Све је добило тежину. Победа! Србија је на Светском првенству! Србија слави. Београд и сви већи градови у земљи, али и шире, нису спавали. Славила је цела земља.
Тако је за само годину и по дана од „вечитих губитника“ створен тим победника. Орлова. Створена екипа која уме да се дигне и када падне. Која уме да игра, да се такмичи и која изгара за дрес који носи. За грб под којим игра.
Ми не бисмо били ми, када не бисмо нешто закомпликовали и када се побеђује. После еуфорије, Муслин је смењен. Творац успеха „пројетка Русија“ више није ту. Да су резултати одлучивали, он би данас, још једном, поносно извео своје момке пред свет. Овога пута на месту где играју само најбољи. Тамо где их је одвео. Али…
Ту је сада Младен Крстајић. Играч са великом каријером, али малог тренерског искуства предводиће наше момке. Познаје их добро. Радио је са њима дуго, као помоћни тренер селектора Муслина. Са некима и играо.
Због те неочекиване одлуке савеза, један део навијача је опет окренуо леђа репрезентацији. Очекивања неког успеха на СП су спласла. Еуфорија се распршила. Испраћај у Русију је био млак.
Али можда је баш то оно што је потребно нашима да направе запажен резултат. Можда је баш та еуфорија којом су праћене раније генерације на велика такмичења била камен спотицања… Терет који наши играчи нису знали да носе. Који као народ не знамо да носимо. Превелика очекивања о која смо се често олупали. А као народ и јако брзо заборављамо. Али не смемо да заборављамо победе. Не смемо да заборавимо да су баш ти момци исти они који су напунили, па „запалили“ стадион и целу земљу. То су исти они који су нам показали да знају. Да умеју. Да желе. И да се не плаше. Ни изазова ни резултата. Ни својих мана ни врлина противника. То су исти они на које смо били поносни, чија смо имена скандирали. То су они момци са којима само маштали о Мундијалу. О мегданима у „друштву одабраних“. Најбољих.
Сада су ту. На месту које им припада. За које су се борили и „гинули“.
Русија. Недеља. Стадион „Самара“. Дочекасмо. Дочекаше и они. Време је да једни другима покажемо шта знамо. Они за који дрес играју, а ми како и за кога навијамо.
Данас имамо за кога. Наши најбољи су ту. Имамо химну, имамо грб и заставу, имамо тим. Навијајмо. Сетите се, скоро је било — заслужили су.
Напред „орлови“. Напред Србија. И срећно.