Америку данима потресају информације о присилном раздвајању деце илегалних миграната од својих родитеља. Недавно су се појавили и снимци малишана који су затворени у простору ограђеном жичаном оградом у Тексасу, а један амерички портал је објавио снимке деце старости од 4 до 10 година која плачу и дозивају своје родитеље и родбину.
Један од оснивача и први председник Одбора за заштиту права детета Србије, песник Љубивоје Ршумовић, за Спутњик оцењује да је овакво понашање Америке недопустиво, али наглашава да се то, нажалост, не дешава први пут.
„Они правим жичаним кавезима окивају децу. Знају да су деца украс света и да ће то највише заболети јавност, али ипак осиљени и умишљени верују да то, ма колико да боли, њима неће донети никакву штету. Наравно да ова врста затварања у кавезе, у ограде и тако даље, људских бића није ништа ново за Америку. Знамо и за разне гвоздене завесе према Совјетском Савезу, знамо и за њихове – они то зову санкције – а то су, у ствари, такође нека врста гвоздених завеса, затвора, казни којима они бахато кажњавају светски народ.“
Ршумовић сматра да је уопште сулудо и коментарисати колико се овај поступак Запада крши са свим конвенцијама и правима не само деце, већ људи уопште.
„Не морам причати сад колико је то против конвенције УН о правима детета, колико је то против свих конвенција о људским правима уопште. Јер у крајњој линији, деца су људи, и можемо претпоставити да су и родитељи те деце такође у неким жичаним апсанама тамо на граници са Мексиком. Све у свему, згрожен сам самом помисли да тако нешто постоји и да се шири светом“, каже за Спутњик српски песник, познат посебно по својој поезији за децу.
Снимци уплакане деце и деце заробљене у жичаним кавезима муњевито су обишли друштвене мреже и, логично, изазвали бурне реакције свих оних који сматрају да се ради о, најблаже речено, нехуманој пракси.