Теже од пораза Србије од фудбалске репрезентације Швајцарске је колективна губитничка хистерија која је захватила нацију одмах после утакмице.
Уместо да анализирамо узроке потпуног распада игре наше репрезентације, уместо да витешки честитамо Швајцарцима који су нас потпуно демонтирали и надиграли у свим фудбалским сегментима, уместо да се снажно окренемо утакмици против Бразила, кренули смо у кукњаву и запомагање.
И не видимо никакав проблем у томе што нам је средина терена потпуно капитулирала и што честит пас нисмо успели да спојимо већи део утакмице.
Не боли нас што су нас Швајцарци надтрчали, надјачали, надскочили, што су за разлику од нас имали утегнут систем, јасну идеју, стратешку замисао утакмице, стрпљиву и доследну примену свега што су замислили.
Не смета нам што су наше жестоко плаћене фудбалске звезде деловале на моменте потпуно инфериорно и погубљено у односу на ривале.
Не упиремо прст ни у Фудбалски савез који је сменио селектора Муслина и потпуно промешао карте непосредно пре Мундијала, нити у неостварену замисао нашег новог тренера Крстајића.
Не. Крив нам је судија који није судио пенал, а за који, руку на срце, баш нико не може да каже и да је заиста постојао. Као што би ретко ко смео да се клади, судећи по односу снага на терену, да не бисмо изгубили утакмицу чак и да смо добили тај пенал.
Криви су нам и швајцарски играчи албанског порекла који су, радујући се, рукама показали симбол орла, њиховог националног обележја.
А шта је ту спорно?
Зар наши спортисти и кад играју за стране тимове не показују три прста! Па Владе Дивац је то увео као симбол у НБА лигу док је „закуцавао“ у Лејкерсима, па су се са њим и саиграчи Амери фотографисали са уздигнутим српским симболом.
Зашто нам не смета кад немачки фудбалер Швајнштајгер подигне три прста због своје Ане Ивановић него нам је то, наравно, бескрајно симпатично.
Правила су ту сурова. Победник бира како ће да се радује, али пре тога мора да дâ гол и да победи. Швајцарци су то успели. Срби нису.
Ово је Мундијал. Спорт. Фудбал. Радовање животу. Потпуно је фрустрирајуће правити од свега националну параноју да је баш све усмерено против — угрожених Срба.
Једини здрав приступ је да кажемо: Идемо даље! Идемо да тучемо Бразил! Идемо да будемо прваци света.
Није патриотизам плакање над злохудом судбином и тражење криваца свуда сем у себи. Патриотизам је дићи главу после пораза, стегнути руку противнику, насмејати се и рећи — Били сте бољи!
Једино тако можемо на крају подићи победничка три прста — не провоцирајући баш никога.