Кардинал Пјетро Паролин, који слови за другог човека Ватикана, са предстојећом првом посетом Београду, практично ће заокружити своју балканску дипломатску мисију. Последњих година је посетио Тирану, Сарајево, Загреб, а ево ових дана Подгорицу и на крају Београд. Већ чињеница да ће разговарати са председником, премијерком и шефом дипломатије Србије, а како се предвиђа и са патријархом српским Иринејом, указује на значај разговора.
Папина посета Србији, о којој ће се, како се оцењује, сигурно разговарати, претходни пут је пажњу јавности заокупљала после посете тадашњег председника Србије Томислава Николића Ватикану крајем 2015. године. Тада је Николић папа Фрању позвао у посету, додуше уз ограду да о томе треба да се изјасни и СПЦ. Годину дана касније, патријарх Иринеј је изјавио да позив папи није дошао од стране цркве, већ државе, да је папа и државник, пошто је Ватикан држава, да „долазак папе не би био од штете“, али да се нада да папа неће доћи док не добије позив и сагласност СПЦ. Оно што је препрека том циљу је наша трагична историја и однос са Хрватима, рекао је тада Иринеј.
Да ће овога пута бити речи о папиној посети, познаваоца те проблематике наводи и оцена да је у међувремену било помака у међусобним односима, а нарочито због тога што је Ватикан изневерио очекивања Хрвата и крајем прошле године није канонизовао у свеца Алојзија Степинца, загребачког надбискупа у Независној држави Хрватској (НДХ), под чијим вођством су се одвијали најмонструознији злочини над Србима.
Упркос тим помацима, опрезни познаваоци сматрају да треба проценити да ли је то довољно за одважније кораке и да ли би они по нас били добри.
Православни публициста, др Владимир Димитријевић, међутим, нема дилему да долазак Паролина у Србију има циљ да договори посету папе, као и да препреке за ту посету и даље нису отклоњене.
Он подсећа да је Ватикан стремио да доведе папу још од 1979. године, када је Централни комитет Савеза комуниста Хрватске сматрао да би та посета за тадашњу СФРЈ била значајна. И председник Србије Слободан Милошевић је средином деведестих година прошлог века настојао да доведе папу, а то је покушавао после 2000. и председник Србије и Црне Горе (СЦГ) Светозар Маровић, каже Димитријевић за Спутњик.
Иза Маровићеве посете Ватикану остала је, како каже, интересантна анегдота коју је сам шеф СЦГ испричао када је пред ту посету на тему позива папи разговарао са патријархом Павлом, а он му рекао: „Господине Маровићу, нити сам ја црква, нити сте ви држава“. То је био јасан став да је папина посета немогућа док год се сви епископи СПЦ са тим не сагласе. Када се Маровић вратио из Ватикана и рекао да папа неће доћи, патријарх Павле је изговорио реченицу: „Добро нам недошао“. Причало се да би папа требало да дође у Ниш поводом обележавања 1.300 година Миланског едикта, али ни од тога није било ништа.
„Као што знамо, између Ватикана и Срба не стоји ружичњак него Јасеновац и сви злочини који су почињени у НДХ са дозволом римокатоличког клера, а нарочито са посебним ангажовањем Алојзија Степинца, кога је папа Јован Павле Други 1998. У Марији Бистрици прогласио блаженим, то јест локалним свецем Римокатоличке цркве“, напомиње Димитријевић.
Он додаје да је покушај да се уклони препрека за долазак папе била мешовита комисија за дијалог између СПЦ, Ватикана и Бискупске конференције Хрватске, чији је циљ био да утврди историјску истину о Алојзију Степинцу. Тада је, каже, Ватикан обећао да ће отворити своје архиве и дати на увид нашим представницима у комисији документа из Другог светског рата, пре свега преписку Степинца и папе Пија Дванестог, али ипак нису дозволили увид у те документе.
„Ја сам увек за то да папа има потпуно право да посети своје вернике, и да као шеф државе Ватикан дође у посету нашим државним функционерима“, напомиње православни публициста, који, међутим, сматра да би посета СПЦ-у донела велику узнемиреност и поделе међу православним верницима.
Он сматра да то што Ватикан није признао самопроглашену независност Косова није адут који се може потезати када је реч о папином доласку.
„Што се тиче ватиканског непризнавања Косова, оно је само формално и из депеше Викиликса се јасно види да челни људи Ватикана кажу да они Косово апсолутно признају дефакто, а де јуре признање није ни потребно јер у овом тренутку због екуменских односа са СПЦ то не би било пробитачно“, указује Димитријевић.
Он напомиње да је Ватикан већ издвојио косовску бискупску конференцију из саставног дела Србије, да су отворили и језуитску гимназију у Призрену, да раде све што им је у интересу.
„Та прича о томе да они не признају државу Косово још је једна од наших многобројних заблуда на путу ка утопији која се руши, а која се зове Европска унија“, истиче саговорник Спутњика.
Димитријевић закључује да у овом тренутку долазак Паролина у Србију има за циљ да покуша да некаквом дипломатијом договори посету папа Фрање. Он, међутим, истиче да Ватикан није само папа Фрања и његово „фино популарно лице поп културе“.
„Папа Фрања је у овом тренутку гласноговорник Ватикана, који је озбиљна миленијумска структура која има своје јасне и одређене циљеве и зато треба бити јако опрезан“, упозорава православни публициста.
На питање Спутњика шта треба да се догоди да би се створио минимум предуслова да се успоставе везе на највишем нивоу Ватикана и СПЦ, Димитријевић каже да је једини предуслов да се Римокатоличка црква у Хрватској јасно огради од свих злочина који су почињени у име римокатолицизма, да објави сва документа повезана са тим и да, наравно, деканонизује Алојзија Степинца.
Одлагање канонизације Степинца од стране Ватикана, по његовој оцени, имало је за циљ само да се Србима баци прашина у очи и да се тај процес канонизације заврши после доласка папе у Србију.