Навршило се 70 година од усвајања резолуције Информбироа у Букурешту, којом је озваничен раскол између Титове Југославије и Стаљиновог Совјетског Савеза. Титово историјско „не“ Стаљину, које је 1948. отворило прву пукотину у такозваном источном комунистичком блоку са каснијим огромним геополитичким реперкусијама, у бившој СФРЈ се ипак највише памти по Голом отоку — једином логору за политичке затворенике у другој половини 20. вијека.
Прича о Голом отоку је и даље нарочито болна у Црној Гори, у којој ни након седам деценија заинтересована јавност нема приступ информацијама и досијеима који свједоче о једној од највећих друштвено-политичких контроверзи бивше Југославије. Ипак, оно што се данас са сигурношћу зна, јесте да су Црногорци процентуално у односу на број становника били најчешћи посјетиоци на Голом отоку.
То је недвосмислено потврдила и по први пут недавно израђена мапа ухапшених информбироваца по општинама бивше Југославије, чији су аутори историчар др Срђан Цветковић и др Милош Поповић, која је увјерљиво показала да је највише људи који су завршили на Голом отоку из Црне Горе, при чему је предводник општина — Беране, из које је мапирано 636 особа.
Ако се томе дода да је на Голом отоку од минимум 16 хиљада затвореника (иако разни извори тврде да је права цифра заправо много већа) чак око 3.390 било из Црне Горе, онда постаје јасно какве су размјере терора биле у послератној Црној Гори.
На питање како се може објаснити феномен да су Црногорци дословце највише страдали након разлаза Тита и Стаљина, историчар др Будимир Алексић каже да се то најприје може објаснити традиционалним усмјерењем Црногораца према Русији, што, по њему, снажно потврђује и чињеница да „опредијељеност за Стаљина и Русију није била само идеолошка, јер је идеологија у то вријеме била истовјетна и у Совјетском Савезу и у комунистичкој Југославији“.
Алексић додаје да су црногорски ибовци у Русији засигурно видјели „неку снагу и истину која је у Русији за њих била вјековима утемељена, па и тада“.
„Они су посматрали Русију као дио своје историје, ослонац и имали бескрајно повјерење у ту државу, без обзира ко је на власти у њој. Тако да бих ја у том кључу тумачио масовно опредјељење Црногораца за Стаљина. Подсјетићу да је Русија за нас Црногорце увијек значила православље, сигурност, патернализам. Црна Гора није могла у прошлости опстати без Русије и конкретне финансијске помоћи. Затим, ту су и црногорске владике и митрополити који су хиротонисани у Русији, док је ставка у руском буџету дуго година била помоћ за Црну Гору итд. То народ у Црној Гори свакако није заборављао ни до ’48. ни до дан данас“, каже Алексић за Спутњик.
Наш саговорник се на крају осврнуо и на интенцију појединих историчара блиских властима у Црној Гори, који разлаз Тита и Стаљина данас све више покушавају да интерпретирају као догађај који је отворио простор за „демократизацију југословенског друштва“, па тиме и да феномен, као што је голооточка траума, на неки начин оправдају и релативизују.