Да ли је ико 2010. године могао да предвиди да ће неки амерички председник за само осам година каубојски витлати ласом ка најближим европским савезницима и да ће их редом јавно понижавати, ударати им пацке и делити лекције?
Само ретки су до пре неко лето и у сну могли да створе визију да ће се руковати први човек Беле куће и неприкосновени лидер Северне кореје Ким Џонг Ун, као и да ће се срести и срдачно, братски загрлити шефови две деценијама посвађане Кореје.
Колико би само шокантно звучало да неки председник Америке, пре десетак година, јавно поручи да му је лакше да разговара са председником Русије Владимиром Путином него са партнерима из НАТО-а и из Европске уније.
Како би то нереално деловало да је неко на почетку овог века прогнозирао да ће Велика Британија изаћи из ЕУ, а да ће Америка свесрдно подржавати кидање свих веза Лондона са Бриселом. Као и да ће подржати надолазеће политичке снаге у Европи које разарају основне принципе ЕУ мејнстрима.
На пролеће 1999, кад је НАТО јединствено убијао Србију, личила би на потпуну научну фантастику и сама помисао да се изнутра могу уздрмати темељи НАТО-а, што ових дана можемо гледати као реалан и неизвестан процес.
Да ли постоји економиста који је предвидео да ће Кина и Русија бранити законе тржишта и основе Светске трговинске организације, а да ће либерална Америка грубо посегнути за државним интервенционизмом…
Историјских парадокса је на претек. Готово на свакој тачки планете. И свакодневно их је све више.
Свет се мења из минута у минут. Тектонске промене отварају провалије и подижу цунамије. Не постоји више ни Запад ни Исток. Нити светске турбуленције почивају на сукобу између њих.
Урушава се глобалистички поредак на коме је почивала читава друга половина прошлог и почетак овог века. На делу је стварање новог света.
Уместо тоталитарног ширења мондијалистичке идеологије са јаким западним центрима који планету држе у шаци, рађа се мултиполарни свет.
Свет у коме све утицајне државе бране сопствене интересе и на тим основама граде нову поделу карата између моћних. Као што се уместо европске федерације рађа – Европа нација.
Али то су само обриси нових неизвесних процеса чији исход је, видимо, тешко предвидети.
Хоће ли Србија укључити антене, ослушнути и схватити све ове колосалне промене?
Хоће ли Србија, која није видела пад Берлинског зида, разумети данас ове можда и веће рушевине глобалног устројства?
Хоће ли Србија схватити да је ово историјски моменат да се окренемо себи, као сви који се називају државом, а не колонијом.
Хоћемо ли схватити да ниједног метра Србије не смемо да се одрекнемо због лажних интеграција у поретке који се сами распадају?
Тешко да је ико до скоро могао да прогнозира да ће Хрватска играти у финалу Мундијала, а да ће Новак Ђоковић поново доћи до врха Вимблдона.
Такве победе долазе кад нема предаје пред најјачима. Такви подвизи долазе кад после пада устанеш.
Ко сад може да се клади да Косово неће заувек остати саставни део Србије?
Мислите о томе…