Гери Лукас, гитариста светског гласа, кантаутор и композитор номинован за награду Греми, са дискографијом која броји више од 30 соло албума у разним жанровима, био је гост овогодишњег „Бољшоја“. С њим смо разговарали о музици, али и о глобалној политичкој ситуацији, након што је друге вечери фестивала јединственим музичким стилом озвучио неми филм „Шаховска грозница“ Всеволода Пудовкина.
Други пут сте гост на Мећавнику. Прошли пут на филмском фестивалу „Кустендорф“, сада на фестивалу руске класичне музике. Колико се разликују ова два догађаја и који Вам се више свиђа?
— На одређен начин се веома разликују, зато што ја волим чисту класичну музику коју слушам. За мене је невероватно искуство само да гледам и слушам музичаре чије извођење је страствено и на високом нивоу. Фестивал филма је психоделични свет филмских стваралаца. Ове две манифестације се веома разликују, чак и по журкама које се одржавају после званичног дела. За време филмског фестивала овде су игранке које трају до 6 ујутру. Сада слушамо предиван џез. Синоћ смо се разишли око два сата после поноћи. Овај фестивал је више породично оријентисан, то је сигурно, али мени су оба невероватна. Волим да свирам овде, у сваком случају било када. Не бих да правим разлику, али мислим да се на филмском фестивалу осећам мало више као код куће, зато што сам раније свирао на филмским фестивалима. Наступ на фестивалу класичне музике за мене је потпуно ново искуство. Свирао сам класику, али имам само једну класичну ствар у свом репертоару. Захваљујући Емиру Кустурици, који ми је омогућио да својом свирком озвучим неми филм, одлично сам се провео.
Међутим, претпостављам да Вам је музички фестивал ипак у одређеним сегментима ближи. Да ли сте разменили искуства са неким овде присутним колегама?
— Да. Хтео сам да похвалим све музичаре које сам слушао како свирају, одлични су. Што се тиче нових сарадњи, морали би они мени да их предложе, зато што сам ја музичар који много импровизује у тренутку. Када свирате класичну музику, морате свирати тачно онако како су написане ноте. Можете мењати једино темпо и акценат.
Својом свирком увеличали сте приказивање немог филма „Шаховска грозница“. Коју емоцију доноси ово филмско остварење?
— То је чисто уживање, зато што можете видети део шаховске партије великих московских мајстора двадесетих година прошлог века. Због историјске вредности, веома је важно видети играче који се појављују. Такође, сматрам да је филм веома модеран због тематике мушко-женске дилеме. Мислим да је диван и да дира у срце.
Ипак необично је када се на гитари изводи класична композиција…
— Тачно. Покушао сам да се држим неколико тема из композиција Чајковског, али сам додао нешто своје музике. Променио сам музику Чајковског, мало је окренуо на џез.
Композиције које изводите на оваквим догађајима су, како кажете, 50 одсто компоноване и 50 одсто импровизоване. Шта је пресудно у тој импровизацији? Тренутак, емоција, публика?
— Често сам под утицајем атмосфере око мене. Могу да осетим како се публика помера, покреће због одређеног начина на који свирам. Када у публици седи нека лепа девојка, морам да је импресионирам својим извођењем. Понекад, кад се загледам у екран, видим нешто што никада раније нисам видео. На синоћној премијери, док сам посматрао велико платно, са јасном сликом, видео сам неке нове ствари које су ме инспирисале да свирам мало другачије, искрено речено.
За Спутњик сте истакли да сте као дете волели да слушате класичну музику. Које бисте композиције и композиторе посебно издвојили?
— Чајковски, „Увертира 1812“, волим то дело, и Штрауса, „На лепом плавом Дунаву“. Често слушам такође Бетовена и Прокофјева. Веома волим руску класичну музику, Шостаковича. Сада ми је омиљен Дебиси, волим његову и Шопенову музику за клавир. Могао бих да набрајам у недоглед.
Колико се у Америци слуша Чајковски?
— Рекао бих да у Америци има много обожавалаца класичне музике. Можда јесу старије генерације, али има и доста младих виртуоза у Америци. Вероватно је веће интересовање за класику у Русији и Европи, зато што одатле води порекло. Америчка класична музика потиче из касног 19. века, али постоје групе људи, у великим градовима посебно, које одржавају традицију у слушању ове музике.
Осим руске класичне музике, колико сте упознати са другим гранама њихове уметности? Књижевност, филм… Шта бисте издвојили?
— Велики сам обожавалац руског филма. Совјетски редитељи су били веома напредни, мислим на монтажу коју је развио Ајзенштајн. Његов рад је изучаван. Када сам био млад, ишао сам на филмске курсеве, гледао „Потемкина“ и „Александра Невског“ и свидели су ми се ти филмови. Руска кинематографија и њен развој је и даље одличан. Русија има велике филмске ствараоце. Што се литературе тиче, Достојевски и Толстој су фантастични писци. Од модерних писаца 20. века, један од омиљених ми је Исак Бабељ. „Црвена коњица“ је књига кратких прича која је живописна, осећате се као да сте актер. Наравно, Шолзењицин, Пастернак, Булгаков, много руских писаца. Неки од модерних књижевника као што је Платинов… Он је толико надреалан, да је то предивно. Ту је и Едвард Лимонов, прочитао сам неколико његових књига.
Када смо се срели прошли пут на „Кустендорфу“ пре почетка интервјуа, имали сте потребу да нам кажете како Вам је жао што је Србија претрпела НАТО бомбардовање 1999. године. Да ли и овај пут долазите у нашу земљу са истим осећањем?
— Мислим да је бомбардовање била грешка и жао ми је што су људи страдали, а Београд био порушен. То је моје лично осећање, јер имам пријатеље у вашој престоници. Другарица ме је обавештавала да се моја музика емитује овде на радију, а онда је почео рат и она ми је послала имејл у коме ми је објаснила како је изашла из куће да би отишла на пијацу, а да је у међувремену бомбардован мост који се потом срушио на њену кућу. Био сам ужаснут. Што сам старији, већи сам миротворац и апсолутно сам против политичког насиља у свету. Ја сам за дипломатију и грађење мостова уместо уништавања. Можда сам наиван, али се повлачим пред демонстрацијом моћи и насиљем. Било је много покоља у 20. веку и не треба настављати са тим и у овом веку. Верујем да људи желе да пронађу начин да разговарају међусобно, граде мостове, поштују се међусобно. То би свет учинило бољим, уместо непријатељстава и претњи. Као уметник, избегавам да отворено дајем политичке ставове кроз своју музику и изјаве, али проживљавам и осећам те ствари као људско биће и сматрам да не смемо приуштити себи да правимо исте грешке као у прошлости.
Ко је по Вашем мишљењу бољи лидер — Путин или Трамп?
— Немам појма. Ја сам уметник и не бих да коментаришем политику. Своја осећања испољавам кроз музику и зато волим посао којим се бавим. Музика прескаче вештачке границе нација и допире право до људских срца. Ако Гери Лукас одржи говор о било чему, то неће утицати ни на шта. Не желим да будем политичар, чак и ако би ме неко слушао. То није мој стил. Само се надам да ће одговорни људи бити опрезни. Не желим да видим крај света, холокауст. Застрашујуће је сазнање колико нуклеарног наоружања постоји на свету. Не би било добро да уништимо сами себе. Треба да се саберемо и превазиђемо национализам. Кад читам јутарње вести, нижу се невероватне ствари, једна за другом. Понекад имам осећај да се планета окреће без контроле. Хајде само да плешемо. Шта друго можемо!
Како видите тренутну политичку ситуацију у Вашој земљи?
— Потичем из лево оријентисане либералне традиције. Моји су били на страни демократије. Трамп представља нову слику политичке панораме, за коју ћемо тек видети колико може бити ненормална. Као већина људи, веома сам опрезан и не бих желео да неко начини грешку која нас може коштати постојећих добрих односа који су били неговани кроз историју, да створимо непријатеље од савезника. Свима су потребни пријатељи и сви желе да се осећају сигурно и живе у миру где год да живе.