Једна од актуелних тема у Европи, која заокупља и бројне синеасте, јесу проблеми миграната и моралне дилеме оних који их дочекују, пре свега у западноевропским земљама. Овом темом се бавио и редитељ Волфганг Фишер у немачком филму „Стикс“, који је премијерно приказан на јубиларном, 25. Фестивалу европског филма Палић.
Међутим, Фишер се темом миграција бави на сасвим оригиналан начин: у средишту његове пажње су два човека — једна немачка докторка, заљубљеник у наутику и један афрички дечак-мигрант. Они су се заједно нашли на отвореном мору, суочени с борбом за живот. Иако је она примарно у улози спасиоца, а он у улози дављеника, обоје су жртве — не само ситуације у којој су се нашли, него и бројних предрасуда и ксенофобичног друштва у којем је људски живот само статистика.
Филм „Стикс“ заокупља целокупну пажњу гледаоца од првог до последњег тренутка, држећи га све време у напетом стању и бризи за судбину главних јунака. Најинтригантнија карактеристика овог филма јесте његова изразита динамика, остварена упркос прилично једноставној радњи, релативно штуром монологу двоје главних (и јединих конкретних) јунака филма и бројним дугим кадровима који прате борбу двоје људи с моћним океаном.
„Сценарио је написан на свега 60 страница, тако да је главно питање било како од тога направити играни филм. У почетку нам је било веома тешко да дођемо и до финансија за овај филм, јер се никоме није чинило да се он може уобличити у играну форму. То је експериментални филм. Нама је било веома важно да прикажемо свет који ова жена истражује, који је немилосрдан и веома опасан, али се она носи с њим, јер влада неопходним вештинама, добро је обучена, зна како да изађе на крај с морем и с бродом. Насупрот њој су људи који не умеју да се носе с морем, немају бродску опрему, немају ништа. Овај свет је пун супротности и то је оно што ми је било најинтересантније“, каже у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“ редитељ Волфганг Фишер.
Дубина егзистенцијалне драме кроз коју пролазе мигранти у овом филму је приказана кроз причу о само једном од њих, дечака који је одлучио да с пренатрпаног рибарског брода који тоне скочи у море и покуша да се спаси, тако што ће допливати до једрилице која се указала на видику. Колико је било тешко сажети причу о хиљадама миграната у једну појединачну судбину, тако да она буде уверљива и универзална?
— Ту су, заправо, две особе. Једна се креће од југа ка северу, а друга од севера ка југу. Те две особе су потпуно једнаке. Увек причамо о кризама, таласима, цунамијима, али заборављамо да су иза свих тих пошасти људска бића, те да је важно приказати њих, да је важно спасити — људско биће. Та дилема је у основи.
Како видите савременог европског човека када је реч о недостатку емпатије према мигрантима? Да ли је та равнодушност присутна само у европском друштву или је реч о равнодушности која карактерише читав модерни свет?
— То је велико питање. Мени као филмском ствараоцу је битно да постављам питања, а не да дајем одговоре, јер је то веома комплексна тематика. Суочавање с питањима ко смо ми, ко желимо да будемо и ко морамо бити у овом свету, доводи нас до разних избора. Најлакше је приклонити се популизму и игнорисати оне најслабије, оставити их на цедилу, али то није исправан избор, то није решење. Наша слабост, као људских бића, јесте то што имамо став да за све треба кривити увек оне најслабије. Дужни смо да будемо солидарни, морамо стати раме уз раме с њима. Живимо у глобалистичком свету и морамо решити све те проблеме, јер ћемо у противном престати да постојимо. Бићемо бачени у камено доба због начина на који се сада понашамо и то је веома чудно.
Дечак који је успео да преживи бродолом и да се, за разлику од већине својих сапутника, домогне једрилице у којој види спас, понаша се помало изненађујуће. Његов лик није идеализован, он није само немоћна жртва, него и неко ко, упркос чињеници да му је живот висио о концу, испољава веома комплексан карактер који у појединим моментима подразумева чак и врло себичне, па и подле реакције.
— Он нешто жели. Он није само сиромашни дечак који је избегао из своје земље. Жели да преживи и жели да спаси своје људе. За мене је нарочито велики био изазов да радим са њим. То је била велика авантура, јер сам се питао где наћи таквог дечака. Нисам желео да идем наоколо и да правим кастинге по Европи. Мој пријатељ ме је позвао у Најроби, он ради у школи с децом узраста петог и шестог разреда. Одржали смо кастинг у сиромашним предграђима Најробија, пријавиле су се десетине дечака и ту смо пронашли Гедиона. Он никада није био у центру Најробија, никада се није возио авионом, није умео да плива, морао је то да научи да би могао да се нађе у средишту океана. То је и за њега био велики изазов, као и за екипу која је радила с њим. Упознавање тог дечака, као и упознавање света сиромашних предграђа Најробија, заиста су били велика авантура за мене. То је створило тензију која је веома важна за овај филм, јер је допринела избегавању клишеа.
Кроз сличан процес учења и савладавања нових вештина прошла је и главна глумица, која је морала да се обучи за управљање бродом и да савлада наутичке вештине.
— Да, она је професионална глумица, али је и она имала дилеме. И њена јунакиња пролази кроз дилеме. Она је лекар у хитној помоћи, положила је Хипократову заклетву, њена је дужност да помаже људима, али суочила се с дилемом шта да предузме, јер све што уради да би спасила људе, може бити погрешно. То је ситуација у којој се сви ми налазимо.
Добили сте неколико понуда за снимање филма у Холивуду. Да ли сте прихватили неку од њих?
— Добио сам неке готове сценарије, али ја више волим да радим на сопственим причама, тако да нећу ићи у Холивуд, желим да снимам своје филмове као комплетан аутор.
Да ли већ радите на неком новом филмском пројекту?
— Мој следећи пројекат биће прича о дивљим животињама, која подразумева трагање за одговором на питање шта значи одрицање од своје зоне комфора и суочавање са светом с којим човек није способан да се носи. Радња ће се одвијати у намибиској пустињи, а пројекат је у овом тренутку у фази истраживања.